Njih dvoje žive život punim plućima, satkan od poštovanja, radosti i divnih momenata provedenih zajedno.
Ljubav u vazduhu se osjeća i posle dvije decenije braka, a zaljubljenost kod njih nikada nije prestala. Bili su jedno drugom najveća podrška u teškim danima, kada su ih vjetrovi tuge lomili. Nisu željeli da se predaju jer su vjerovali da će uspeti. I jesu. Zato danas sa osmijehom kao i prvog dana pričaju o danu kada su se upoznali i ludo zavoljeli.
Milica je pristala da se posle mjesec dana poznanstva i prije nego što su se poljubili, uda za Žarka, u to vreme perspektivnog mladog političara, iako je u prvom trenutku imala primedbe na provodadžisanje njihove zajedničke drugarice Tanje.
– Sjećam se da sam joj, kada sam ga upoznala, rekla: “Molim te, kaži tvom drugu da ne dolazi u ozbir.” Ubrzo posle toga smo se vjenčali. Život umije da nas demantuje na najbolji mogući način. Mjesec dana, koliko smo se družili, Žarko je bio pravi vitez. Osvajao me je na pamet, šarm, duhovitost, inteligenciju. U svakom trenutku trudio se da pokaže koliko me voli i koliko mu značim. Nije prošlo mnogo vremena, a ja sam uhvatila sebe kako razmišljam o njemu. Bilo mi je jasno da sam na dobrom putu da se zaljubim. Pristala sam da se udam za njega, a da se nismo ni poljubili – pričala je ranije Milica Milša.
Milica i Žarko venčali su se 1999. godine, koja je mnogima ostala u ružnom sjećanju zbog bombardovanja. Prvobitna ideja bila je da sudbonosno “da” izgovore 15. maja, jer je to datum između njihovih rođendana. Sticajem okolnosti, na koje niko nije mogao da utiče, tog dana nisu se ni videli. Svadbu su zakazali za 27. avgust, u večernjim časovima. Bila je to jedna od prvih, ako ne i prva svadba na ovim prostorima koja je održana noću.
– Vjenčali smo se u osam sati uveče, a onda je krenulo slavlje kojeg se većina zvanica i danas sjeća po veseloj atmosferi. Koliko smo nas dvoje bili opušteni u tim trenucima, možete da zaključite i po tome što sam ja mog Žacu, kao i vjenčanicu koju mi je pravila drugarica Maja, smjestila u moj “jugić”, i tako smo se dovezli do Košutnjaka.
Tada šestogodišnji Antonije ubijedio je mamu da joj nosi veo, obučen u bijelom odelu i sa crvenom leptir-mašnom.
Prije nego što je upoznala Žarka, Milica je, kako je sama istakla svojevremeno, svom sinu bila i otac i majka.
– Bila sam na četvrtoj godini studija kada sam se porodila i prvih šest godina, odnosno dok Žarko nije postao deo naših života, bila sam mu i otac i majka. Bilo je mnogo i lijepih i teških trenutaka, kao što to obično biva u životu, ali imala sam ogromnu pomoć svojih roditelja koji su u to vreme bili prostirka na koju sam mogla da sručim sav teret. Reći ću vam samo podatak da se Antonije rodio 9. aprila, a ja sam krajem maja sa diplomskom predstavom igrala u Ateljeu 212. To ne bih mogla da izvedem bez ogromne podrške majke i oca – rekla je Milica 2017. godine u intervjuu za “Story”.
Ponosna mama tvrdi da njen sin čak ni u adolescentskom periodu nije bio problematično dijete te da su ona i suprug lako prolazili kroz sve njegove faze odrastanja.
– Antonije je bio dobar još kao beba. Sećam se da su mi u porodilištu rekli da je divno dijete i da ću ja biti kriva ukoliko ga pokvarim. I zaista je do danas ostao takav – objašnjava Milica, koja je ranije za “Hello” govorila.
– Mislim da, kako vrijeme prolazi, Žarka sve više volim i poštujem, sve više mi prija njegova blizina. Čini mi se da je prava stvar kada dvoje ljudi iz dana u dan polako otkrivaju jedno drugo, kada shvataju koliko im je lijepo kada su zajedno i osjećaju kako postaju privrženiji. U šali kažem da sam za sve ove godine naučila da volim i Žarkove mane.
Na pitanje da li je bilo dana kada ona i Žarko nisu razgovarali, glumica je pričala:
– To se nije dešavalo, ali se događalo da se posvađamo, da jedno drugo iznerviramo. Da je drugačije, ne bi valjalo. Samo sa istinski bliskim ljudima možete i da se volite, i da se posvađate, a da to ne znači ništa. Znate kako kaže indijska poslovica: posle sedam debelih krava ide sedam mršavih, i tako ukrug. Život je velika klackalica, a vi morate da naučiti da balansirate na njoj, sami ili sa partnerom. Ako napravite pravi izbor, uvijek ćete imati ruku na koju možete da računate kad vam treba oslonac, a život će vam biti obojen vedrim bojama.
Kad je na četvrtoj godini akademije zatrudnila, niko nije bio srećniji od nje i ništa joj nije bilo teško.
– Čitavu trudnoću sam lako podnijela, odlazila sam na predavanja u Novi Sad, vježbala balet. Čak sam u sedmom mjesecu radila jednu reviju u Londonu i niko mi nije vjerovao da sam u drugom stanju pošto se stomak nije ni primećivao. Ali zato sam pred kraj bila prava, velika trudnica, jako ponosna i srećna što ljudi napokon mogu da vide da imam stomak. Kao da sam dobila legitimitet. A kad sam se porodila, bila sam potpuno ushićena time što sam postala majka. Išla sam pješice na kontrolu dvije nedjelje posle porođaja i pitala se da li ovaj narod koji hoda ulicom zna da sam rodila dijete. Došlo mi je da ih vučem za rukav i da svima kažem da kod kuće imam bebu od petnaest dana – govorila je za “Gloriju” Milica.
Ubrzo je shvatila da se uz oca svog deteta ne oseća dobro. Uzela je sina Antonija i otišla.
– Kad žena postane majka, samo joj je to važno. To je pravi instinkt, kao kad životinje brane svoje leglo. Tada ne postoji ljubav prema muškarcu. O tome, iskreno, nisam ni razmišljala, nisam čak mislila ni na sebe, bila mi je važna samo beba. I radila sam ono što sam mislila da je najbolje za nju. Zahvaljujući svojim roditeljima, nikad nisam bila samohrana majka, bila sam samo mama. Ako atmosfera u porodici nije puna ljubavi i bliskosti, onda je to pogrešno i odatle treba otići što pre. Ne treba sebe tjerati da ostaneš u zajednici koja ne funkcioniše, treba bježati i pronaći neko svoje utočište. Sigurna sam da postoji takvo mesto za svakog, ali se ljudi plaše, nesigurni su. I materijalna situacija dosta koči, mnogi nemaju uslova da se odvoje. Neke stvari se teško mogu ispraviti i s vremenom se neće popraviti, postaje sve gore. Nema boljitka i opstanka. Kad ste mlađi, lakše je da krenete dalje, jer svaki momenat je važan, biće gore i teže za godinu dana.
Da sve potiče iz porodice, svjesna je i Milica Milša. Njen suprug Žarko i ona su sina Antonija odgajali uz puno ljubavi, pa je sada Milica ponosna što je on izrastao u dobrog čoveka.
Sve potiče od vaše primarne porodice, roditelja. Ne mislim da je roditelj onaj koji rodi dijete, već onaj koji ga odgaja, vaspitava, voli, njeguje i pazi to dijete. Tako i u seriji Ada Kanački nikada ne odustaje od Alekse – objašnjava Milica, koja je uvek govorila da je Antonije i Žarkov sin.
– Ja sam sa mojim sinom pod miškom bukvalno pobegla. Niko nije pobjegao od kolača. Jasno je zašto ja nisam ostala u nekim uslovima koji nisu odgovarali prvenstveno za dijete – govorila je Milica za “Blic”, a kada smo je pitali šta je za nju najveće bogatstvo, bez puno razmišljanja nam je rekla:
– To je moja porodica. Žarko, koji je divan čovek, divan muž i divan otac. Naravno, naš sin Antonije, koji je porastao u predivnog čovjeka. On je naš ponos. Tu je tetka Lila, samo mi je ona, nažalost, ostala. Imam, naravno, braće i sestre, ujnu moju. I, naravno, Leu, psa. Ona je više nego član. Ona je moj vlasnik, a ne ja njen.
Milica kaže da bi vojlela da njen sin oformi porodicu.
Nedavno sam mu rekla: “Ja sam tebe rodila sa dvadeset tri, ne znam šta čekaš.”
– Šalu na stranu, on je divan mladi momak, diplomirao je sa najvišim ocjenama, brižan je sin i vrlo smo ponosni na njega. Žarko i ja bili bismo presrećni da dobijemo unuče iako smo po godinama, možda, još mladi za to. Žarko mu je stalno govorio reči koje mi se toliko dopadaju da ih često citiram: “Tvoja jedina obaveza je da budeš srećan.“ – pričala je Milica, koja tvrdi da je njen sin i veoma samostalan:
– Već pet godina on ne živi s nama i moram da priznam kako mi na početku nije bilo lako. Svakom roditelju je teško kada svoje dijete mora da pusti da ode, pa tako i meni. Ali mi smo i dalje vezani, čujemo se svakodnevno i on često dolazi kod nas. S druge strane, Žarko i ja sada smo posvećeniji jedno drugome.
Žarko je kao i prvog dana fasciniran Milicom, a svaki trenutak sa njom je jedinstven.
– Mi nemamo običaje koji nas obavezuju, dosta smo prilagodljivi i ne robujemo ničemu. Upravo to mi se sviđa kod nas. Mislim da je najveći blagoslov kada ljudi mogu sebi da dozvole da rade ono što im u određenom trenutku prija – rekao je ranije Žarko, ptrnos Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu