Inače, Vladimir je bio njena najveća ljubav, a on je iznenada preminuo 1999. godine.
‒ Jedan od vrhunaca ženstvenosti bio mi je da si stalno u nekoj drami i da si stalno nešto tužna, stalno neka tragična dramska ličnost. Recimo, stalno sam bila zaljubljena, a moj način da dođem do svog predmeta obožavanja svodio se na to sjednem u neki ćošak i da onda dam sve od sebe da na neku foru istjeram suzu. Sve sa idejom da taj dečko priđe i pita: „Šta ti je? A ja da mu kažem: „Ništa.“Naravno, ta mi se želja nikada nije ostvarila. I tako su se svi provodili, a ja sam jedina sedela sa strane i trudila se da zaplačem. Sve žurke su mi tako propale. Nažalost, to sa dramom meni je i uspjelo. Kada imaš u vidu šta se meni sve u životu desilo, čini se da sam na kraju, kada više nisam željela da budem tragična ličnost, to sam ipak postala. Međutim, tada sam navukla svoj osmijeh i zadržala ga zauvijek. Sve nekako obrnuto. Kad nisam imala nikakav problem u životu, htjela sam da plačem. Kada su krenuli da se ređaju, bila sam u fazonu „nije mi ništa“.
Ovako je, u jednoj od rijetkih privatnih ispovijesti govorila svojevremeno Olja Bećković, a dio priče o tragičnoj ličnosti koja je postala nesumnjivo se odnosio i na činjenicu da je u 35. godini ostala udovica. Suprug Vladimir Višnjić iznenada je preminuo 1999. godine, poslije devet godina braka.
Kroz život je nastavila da korača kroz sina jedinca Luku, koji je rano ostao bez oca, prenosi Blic.
‒ Sjećam se kada su mi ga donijeli, u porodilištu, rekla sam: „Zdravo, moj najbolji druže“. To je bilo jedino što je silazilo s mojih usana. Danas, ja se ponosim Lukom. Imao je šest godina kada je ostao bez oca. Tada, u sekundi, jako je osjetio tu dvostruku stvar: da hitno želi da postane muškarac i da neće biti mamin sin ni po jednom osnovu – ni mamin sin uopšteno, da smo najanonimniji na svijetu, ali ni da je sin Olje Bećković. Izabrao je najteži put za tu borbu, ali mislim da je na određeni način utjeran u to.
Govoreći o tome koliko je u životu važno imati integritet ispričala je anegdotu vezanu za period Lukinog odrastanja.
‒ Moj sin je imao manje od deset godina kada je stao ispred ogledala i gledao u svoje uši. Žalio se kako je klempav i da ga vršnjaci u školi zbog toga zadirkuju. Rekla sam mu: „Dobro, sine, medicina je danas toliko uznapredovala da ne bi ni osjetio operaciju, samo bi se probudio i ne bi više bio klempav.“ On mi je odgovorio: „Da, ali onda to više ne bih bio ja.“ Time me je oduševio. Mislim da djeca još kao mala pokažu koliko su pametna.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu