Sudbine

Zdravko Čolić (66): Nastupi u diskotekama

Najpasivniji period u životu Zdravka Čolića poklopio se s godinama rata.

FOTO: ZDRAVKO COLIC/YOUTUBE/SCREENSHOT

Jednom u tri mjeseca je nastupao u malim diskotekama u Cirihu i Beču, i to na „matrice” ili uz pratnju na klavijaturama Lazara Ristovskog.

Nije učestvovao ni u demonstracijama u Beogradu za promjenu vlasti i sjmenu Slobodana Miloševića, koje su od 9. marta 1991. pa sve do kraja devedesetih bile česte.

– Nisam učestvovao na demonstracijama, jer ne mogu da identifikujem sebe u tome. Međutim, za demokratiju i bolji život sam uvijek. Nikada nisam izašao na demonstracije, posto sam ja odgojen tako. Moj otac je policajac, ne mislim da sam režimski čovjek, ili da je zato što je moj otac policajac iz onog vremena, da ja imam potpuno jednu drugačiju sliku o društvu. Naravno ja sam za najveću demokratiju i za najveća prava ljudi, za državu koja je najslobodnija, najotvorenija, najdemokratskija, najviše ekonomski razvijena. Taj trend koji nema veze sa politikom, to što se dešavalo na demonstracijama, je fenomenalan pravac za bolje sutra, za eventualnu smjenu nekih stvari, za progres i tako dalje. Istovremeno ja sebe ne vidim ni u čemu što po meni nije sigurno. Jer nigde na svijetu ne dešava se da izađe milion ljudi na ulicu, i da se ništa ne desi. Osim toga imaš da ti se ljudi iz koalicije posvađaju, zato što je neko htio vlast ili nije htio. Kao da predvidim, idem ispred toga. Tu sam totalno u pravu bio što se nisam angažovao – priča Čola.

Kaže da nema ni velika prava da se angažujem pogotovo što je čovjek koji nije rođeni Beogradjanin.

– Ja sam čovjek koji je ovdje zadnjih godina intenzivno, inače u Beograd sam dolazio 20-30 godina i puno vremena ovdje proveo. Jednostavno moje angažovanje je u meni samom. Kod mene je to vrlo specifično, da li je to kućni odgoj, ili zato što se po meni stvari moraju dešavati totalno drugačije. Mi smo očito takav narod koji neke stvari ne može izgurati prije vremena, ali to je bila najpozitivnija stvar da ljudi pokazu svoj revolt. Možda nisam demonstrativan čovjek, možda nije u opisu mog radnog mjesta, licnosti, da budem buntovnik. Nisam lupao u šerpe jer mi je smiješno da me neko vidi. Jesam galamio vikao i dero se, zato što imam jači glas nego šerpa. U svakom slućaju sam bio za to zajedno sa ljudima. Nisam imao takav način istupanja. Moj brat je stalno visio, bio je tu, bio je jako nategnut, ali kod mene je sve bilo suzdržano. U sebi sam jako, jako, bio za – pričao je Čola.

Na muzičkoj sceni je bio prisutan zahvaljujući pirateriji, koja je imala i svoju pozitivnu stranu: počele su da ga otkrivaju nove generacije.

Njemu se nije dalo da padne u zaborav, čak i kada se nigde nije pojavljivao.

Trenirao je i po pet sati dnevno. Odlazio je u Košutnjak na trim stazu i trčao. Bio je u perfektnoj fizičkoj kondiciji, ali je teško preživljavao sve ono što se dešavalo u njegovom rodnom Sarajevu.

Tamo su ostali njegovi mnogobrojni prijatelji i rođaci. Majku i oca doveo je u Beograd. Kada je dao izjavu za jedne novine da se nikad bolje nije osjećao, mnogi su to pogrešno protumačili. Čola je morao da serijom intervjua, objasni o čemu se radilo.

– Dizao sam tegove u teretani, vježbao sa Draganom Perićem, bacačem kugle i trčao po Košutnjaku. Izjavio sam da se nikad nisam bolje fizički osjećao, ali da mi je u glavi haos, da ne mogu da shvatim šta se dešava s Jugom. Sarajevski mediji su moju izjavu prenijeli delimično. Pisali su u stilu: Mi gorimo u paklu, a njemu nikad bolje. Pogodilo me je to. Iako sam tada bio Beograđanin, Sarajevo je bilo moj rodni grad, duboko su me pogađale patnje koje su preživljavali njegovi stanovnici – priča Čola.