Ovo su cipele koje je moja majka pozajmila iz komšiluka, jer, da se ne rasplaču naši gledaoci, svoje nisam imao, rekao je Radoš i dodao:
– Na ovoj fotografiji je moja sestra Radmila – rekao je Radoš, a Vesna ga je prekinula sjećanjem na to koliko je godina imala kada je preminula.
– Ona je imala 13 godina, ja sam tada imao 11 godina – rekao je Radoš uz komentar da je emisija u epilogu Nove godine i Božića i radovanju životu, a da teške i traumatične trenutke sada ostavimo iza nas.
Pričajući o svojim nadimcima, Radoš se ponovo dotakao trenutka kad mu je sestra preminula i kako su se prema njemu ophodili.
– Poslije velikog gubitka i tragedije u porodici kada mi je sestra preminula kao muško dijete na selu bio sam gledan kao malo vode na dlanu, ne bih htio da to bude previše tugaljivo, ali ja sam rođen u siromašnoj porodici u kojoj je sve oskudijevalo, osim ljubavi. Pošto sam bio bolešljiv dječak, a čuvali su me veoma mnogo moja baba Saja i moja majka Vera, nikada nisam mogao da izađem napolje, kada je loše vrijeme, bez kape – ispričao je Radoš te u nastavku otkrio kako je dobio nadimak.
– Kupili su mi onu francusku kapu i ja sam morao da je nosim tako da je nabijem do kraja pa su mi uši bile ovakve, a onda, imali smo jednog druga, kog je nažalost odnijela korona, koji je svakome davao ime, meni su dali ime Klepuša. Asocijacija na klempave uši, iako ih ja nemam – ispričao je Radoš i otkrio da je želio da ga zovu Riki, ali mu to nije zaživjelo. Ostao je Klepuša, kako kaže, za najdraže ljude i drugove, a ima i još jedan nadimak iz djetinjstva koji vezuje i za svoj prvi honorar, Zajko.
– U vrijeme mog djetinjsta u mom selu pravljen je vodovod i seljaci su kopali kanale da se polože cijevi, to su bili moji prvi profesionalni angažmani. Mi smo u kući imali radio, moj deda je svirao violinu, moj otac je divno pjevao i danas lijepo pjeva i taj radio se slušao tako da su dolazili iz sela da ga slušaju. I, tada je bio jedan makedonski pjevač koji je pjevao pjesmu “Zajko kokorajko” i onda sam ja išao dok su naši očevi kopali kanale i pjevao pjesmu, a oni izvade sitniš, one žute i kažu: “Eee, evo”. To su bili moji prvi honorari u životu – ispričao je Radoš Bajić.
Svojim stvaralaštvom, kako je rekla Vesna Dedić u emisiji, Radoš je uticao na sjetan i nostalgičan odnos prema svemu što je srpsko selo, ali ako je obilježje srpskog seljaka šajkača i opanak, Radoš Bajić opanak nije volio, piše Blic.
– Bojim se da će biti mnogo tužna emisija, pisao sam o tom događaju, mislim da sam bio osmi razred i bila je ekskurzija, da se iz mog sela Medveđa ode na Jastrebac, a kada se podigne na prste Jastrebac se vidi, a to je kao ekskurzija. Ispred zadružnog doma dolazi autobus i meni majka, ja nisam imao cipele i meni majka, stalno kaže: “Jao evo nemamo, ali ne brini ja ću da ti ofiksam opanke”, one pirotske opanke, gumene, ja sam se opirao strašno. To je bila jesen, prošlo je ljeto, moja majka je nosila na pijacu u Trstenik da prodaje kajmak i onda mi je kupila jadranke, one su izašle tada, bile su u modi, i ja sam ubijedio majku, a tog jutra je pala kiša, da obujem čarape i da onako između palca i drugog prsta na nozi, da nazujem jadranke. Dolazim ispred zadružnog doma i idem i gledam u noge svih mojih drugova, šta je ko obuo, stvarno su svi imali cipele. Ne volim, ovo gleda narod srpski, pa kažu sad on priča, to nije tačno, ali ja znam da je tačno… Onda su me drugovi pitali što nisi obuo cipele, a ja sam rekao pa ovo je moderno sada. To su slike iz mog djetinjstva, iz moje mladosti, svakako mislim da me to i formiralo, sviđalo se nekome ili ne – iskreno je ispričao Radoš.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu