Uslijedilo je suočavanje sa bolešću, operacije, hemioterapije…
Emilija Petrović je danas zdrava, nasmejana, zrači pozitivnošću i snagom. Pored svega što je prošla spremna je da podijeli svoje iskustvo kako bi ohrabrila sve one koji trenutno imaju neki zdravstveni izazov.
Ovo je njena priča – priča o bolu, hrabrosti i želji za životom.
– Prvi simptom mi se javio još sa 16 godina, kada sam u toku noći osjetila probadanje u stomaku, tako je krenulo. Ujutru sam otišla do ljekara, mislila sam da je slijepo crijevo ili nešto drugo, jer me je bolio stomak, nije me bolio jajnik. Rečeno mi je da imam neku veću cistu i da nije ništa strašno. Ja sam inače iz Pančeva, mama mi je zdravstveni radnik, radi na pedijatriji, pa smo išle kod nje. Doktorka je rekla da je sve u redu. Međutim, mene je nastavilo da boli, da me steže. Nisam nikada imala redovan ciklus. Uvijek sam mami govorila da nešto nije kako treba. Međutim, mama kao i svaka majka naravno neće da pomisli ništa loše. Mislila je, ustaliće se, biće sve u redu.
Prva cista bila je veličine grejpa
Kako su se bolovi nastavili, Emilija je sa mamom otišla na Institut za majku i dijete gdje su joj takođe potvrdili dai ma cistu koja mora da se operiše i poslali su je u GAK “Narodni front”.
– Tada sam imala 16 -17 godina i tamo smo uradili prvu operaciju. Ne znam tačno dimenzije ciste, ali otprilike, bila je velične grejpa. Tada je odrađena prva operacija. Međutim, meni se nakon godinu dana cista ponovo vratila, isto na desnom jajniku i opet sam operisana u Narodnom frontu. Oba puta operisao me je isti doktor. Međutim, nakon druge operacije rekao je da se njemu ne dopada kako to izgleda, ali pošto sam mlada da ipak nema potrebe za vađanjem jajnika, da će sve to da se ustali, da će sve da bude kako treba.
Na trećoj operaciji otklonjeno je 95% desnog jajnika
Od druge operacije prošlo je malo vremena i Emilija je u maju prošle godine otišla na redovni pregled, gdje je potvrđeno da je sve u redu, nije bilo ničeg sumnjivog u nalazima. Međutim, u junu je ponovo otišla na pregled i cista je ponovo bila tu.
– Za mjesec danas se pojavila, i ponovo mi je zakazana operacija. Treći put sam operisana u julu prošle godine. Doktor je tada rekao mom vjereniku, da se njemu to ne dopada i da cista ima neki sadržaj koji se njemu ne sviđa. Tada mi je otklonjeno 95 odsto jajnika. Prva dva puta je bio nalaz benignog sadržaja, nije bilo ništa strašno. Međutim prošle godine kada je stigao patohistološki nalaz u avgustu, potvrđeno je da je to ipak bilo maligno i tada kreće moja borba sa rakom jajnika.
“Ne idemo na more, ja imam rak”
Emilija ističe da joj je najveća podrška, pored porodice, bio vjerenik i da je njemu prvo saopštila dijagnozu.
– Da njega nije bilo, ja mislim da bih klonula totalno, psihički, duhovno i u svakom smislu. On je bio moj oslonac, i sada je naravno, ali naročito u tim trenucima. Kada sam saznala za dijagnozu, trebalo je da idemo na more. Izašla sam iz Narodnog fronta, nazvala sam ga i rekla: “Ne idemo na more, ja imam rak”. To je samo izašlo iz mene i on je ućutao. Prekinula sam vezu i počela sam da vrištim ispred Narodnog fronta, piše Kurir.
“Zašto da se meni to dogodi?”
– Mislila sam – “Mlada sam, zašto meni da se to događa?” Pitala sam se da li ću moći da imam djecu. Prvo moje pitanje, kada mi je doktor saopštio da imam rak je bilo: “A djeca, kako ću ja sutra da imam djecu?” Odgovorio mi je: “Kakva djeca, moraš da spašavaš svoju glavu!”Tada sam pomislila da umirem, da je kraj.
Emilija kaže da nikada neće zaboraviti taj prvi trenutak i podršku koju je osjetila kada se okuplila sa svojim najbližima.
– Nikad neću to da zaboravim, kada sam ušla u stan, vjerenik me je pogledao i rekao je: “Sve ćemo da preguramo zajedno, nemoj da brineš, šta god da bude, zajedno smo u svemu”. I to je stvarno bilo tako od prvog trenutka, i neizmjerno sam mu zahvalna. Kada je partner tu, u takvim situacijama – tada se, ja mislim, pokazuje prava ljubav.
U oktobru su počele hemioterapije
Ova hrabra djevojka u petak je saznala da ima rak, već u ponedjeljak imala je zakazano kod ljekara, a četvrta operacija urađena je u septembru.
– Tatina prijateljica koja je liječila muža od raka godinama uputila nas je ovdje u Beogradu kod onkologa u privatnu kliniku. Tako sam otišla na četvrtu operaciju u septembru prošle godine i tada mi je odstranjeno i tih 5 odsto jajnika što je ostalo i odstranjeno mi je i slijepo crijevo takođe, zato što je krenulo da mi se obmotava oko jajnika. Šestog septembra bila je operacija, čekali smo da se oporavim i negdje sredinom oktobra sam krenula sa hemioterapijama.
Poslije druge terapije nisam mogla da ustanem iz kreveta
Imala je šest cikulsa hemoterapije, od oktoba do februara. Primala je jednu od najjačih terapija, a nakon druge imala je izražene nusojave. Osjećala je mučninu, vrtoglavicu i nije mogla da ustane.
– Poslije prve nisam imala neke posebne nuspojave, jedino mi je išla krv iz nosa. Druga hemioterapija mi je bila najgora od svih. Jako su me boljele kosti, to je bilo rastavljanje sa životom, do te granice da nisam mogla ni da ustanem. Vjerenik me je iznosio i na krevet i u dnevnu sobu i do toaleta, nisam mogla da stanem na noge uopšte. To je trajalo tri danas i poslije je prestalo. Treća hemioterapija je bila u redu, četvrta isto i tako do kraja. U suštini, sve su bili slični simptomi, vrtoglavice, mučnine. Tri dana nakon terapije nisam mogla da jedem, imala sam i određeno šta smem da jedem, šta ne. Osjećala sam se totalno izmoreno da sam samo ležala u krevetu.
Iako su terapije same po sebi izazovne i teške, za Emiliju je najteži momenat bio kada je shvatila da joj opada kosa, jer kako kaže, koliko god da je čovek toga svestan, nikada ne može biti potpuno spreman na tako nešto.
– Sjedjela sam kući sa vjerenikom i nešto sam vrtjela kosu i ostao mi je pramen u ruci. Ali sam pomislila, ma nije to to, sačekaću još malo. Jer nećeš sam sebi da priznaš. I on mi je rekao: “Idemo da obrijemo glavu”. Imala sam kosu do struka, poslije sam je skratila do ramena, ali opet od ramena do momenta bez kose, stvarno je velika razlika, ne može čovek na to da se spremi. Ja sam rekla: “Ne, ne pada mi na pamet, neću”. Znala da to neću da uradim u salonu, htjela sam da to da obavim kod kuće.
Vjerenik je otišao i prvi se obrijao.
– Poslije toga je on meni obrijao glavu. Plakala sam, i tek tada sam postala svjesna da sam bolesna, da sebi izgledam kao duh. Pogotovo kada su mi opale obrve i trepavice, tada sam stvarno sebi izgledala baš, baš bolesno. Jedno vrijeme nisam htjela uopšte da se gledam u ogledalu. Smršala sam skoro 10 kilograma. Gledati sebe u tom stanju je teško, jako teško, priča Emilija kroz suze.
Ističe da se divi svojoj porodici, svom vjereniku i tome kako su oni prolazili kroz sve ovo zajedno sa njom, bez ijedne suze.
– Nikada nisam vjerenika vidjela da je zaplakao ispred mene. Kada sam se izliječila, kada sam dobila potvrdu da je hemioterapija gotova, poslije toga sam shvatila da fizički izgled nije bitan, porašće i kosa, porašće sve, sve će se vratiti, ali taj osjećaj kada se ozdravi, to nema cijenu!
Mnogo toga lijepog je ispred mene
Emilija se trudila da hrabri sebe tako što je sve vrijeme razmišljala o stvarima koje tek čekaju da ih ostvari.
– Trudila sam se da ozdravim zbog vjerenika, zbog nas, zbog naše porodice jednog dana. I govorila sam sebi: “Moraš da ozdraviš, ako te on voli takvu kakva jesi, ako te on ohrabruje i tu je za tebe, moraš da voliš sebe i da budeš tu za sebe”. Ubjeđivala sam sebe da neće meni ništa jedan rak. Shvatila sam da imam u životu još mnogo toga da uradim, da se ostvarim u profesionalnom smislu i kao supruga i majka, jednog dana i kao baka…prabaka. Imam još mnogo toga da uradim i ne dam se, nema predaje – kaže uz širok osmeh.
Terapije su završene u februaru, a Emilija sada uzima samo suplemente za jačanje imuniteta.
– Trudim se da se hranim zdravo – voće, povrće, što više svježe, kuvana hrana. Idem na kontrole, išla sam u februaru, kada sam završila sa terapijom, poslije toga sam bila na magnetnoj rezonanci, sve je hvala Bogu u redu, rezultati su dobri. I sada na svaka tri meseca bi trebalo da idem na preventivne preglede. Hvala Bogu da je sve to prošlo, da je iza mene i da se nikad više ne vrati.
– Voljela bih da podijelim nešto što je i meni pomoglo. Kada sam se obrijala, nisam htjela da izlazim iz kuće, bilo me je sramota, šta će ljudi da misle, jer sam mislila da cijeli svijet gleda u mene. Ali, niko vas ne gleda. Naravno, u tom trenutku promena za vas je ogromna. Jednom sam stajala sa vjerenikom ispred zgrade, jedna žena je prolazila, nosila sam neku kapuljaču na glavi pošto je već počelo hladno vrijeme. On mi je skinuo kapu i žena me je pogledala, onako čudno, naravno nije to očekivala. Ali vjerujte, taj osjećaj slobode koji sam dobila u tom trenutku, ja mislim da to niko ne može da mi plati. Tada sam rekla, ma briga me, ima da šetam bez kape i ćelava, ne zanima me ništa.
Kada joj djevojke kažu da ne mogu tako, da moraju da nose periku, govori im:
– “Probaj jednom da skineš tu periku, da vidiš koji osjećaj slobode ćeš da dobiješ, jer nemaš čega da se stidiš”. Rak nije zarazan, niti će neko da ga dobije ako kinete na njega. Moramo se edukovati, jer malo ljudi zna danas o raku. I ova bolest je, što mene jako iznenađuje, u 21. vijeku tabu tema. Nismo mi manje vrijedni ni manje bitni ako nemamo kosu. Kosa je samo neki simbol ljepote, estetski momenat.
Ne treba se stidjeti bolesti
Nakon terapija, Emilija se vratila stvarima koje voli i koje je usrećuju. Krenula je na kurs šminkanja, na vožnju, a snima i za TikTok.
– Slučajno sam počela da snimam za TikTok. Imam preko osam stotima poruka u inboxu na koje ne uspijevam da odgovorim. Mnogo djevojaka mi se javljalo i pítale su me za moje iskustvo. Bilo je dosta pitanja oko kose. Ovo je moj prvu turban, ranije ga nisam nosila, išla sam bez kape, bez ičega. Jedna jedina stvar koju djevojke koje imaju sličan problem treba da urade je da same sa sobom sjednu, da se pogledaju i da kažu sebi da nemaju čega da se stide. Da je rak izliječiva stvar, da nije neizleijčiva, samo je potreban pozitivan duh. I neka gledaju kao da je to neka kijavica koja će jako brzo da prođe.
Ne može meni rak ništa, ponavljala sam
Nakon izazovne borbe iz koje je izašla kao pobjednik, Emilija poručuje svim djevojkama i ženama koje se bore sa nekim zdravstvenim problemom, da se ne zatvaraju u sebe, da postave ciljeve koje žele da ostvare u budućnosti i da, ma koliko bilo teško, nađu načina da se podignu, da sebe ohrabre.
– Važno je da same sa sobom raščiste u glavi to da će da žive i neka sebi zadaju šta sve nisu uradile. Znači – “Aha, nisam se još ostvarila kao majka, nisam još uvijek postigla nešto, ne radim posao koji volim”. Neka im to bude smjernica i neka idu ka tome, neka rade ono što vole. Ukoliko se neko osjeća dobro da ide i na posao u toj situaciji, neka ide naravno, samo da ne misli na to, to je bitno.
Istie da je važno da se nikako ne zatvaraju u kuću, da ne sjede u četiri zida, da plaču, da žale nad svojom sudbinom.
– Neka izlaze, neka se srede, uživaju, idu na piće sa drugaricama, neka putuju, rade šta god ih čini srećnim i vjerujte da je psiha čudo stvarno i da su same sebi put do izlječenja. Jer ako sam sa sobom nisi pozitivan džabe je da sav narod ovog svijeta tebi bude podrška, ako ti misliš da ćeš da umreš. Jeste teško, ali važno je da nađu neki način kako sebi to da usade u glavu da nije sramota biti bolestan i da treba javno da izađu i da kažu – da ja sam bolesna i ne stidim se toga i izliječiću se, ne može meni jedan rak ništa da uradi!
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu