Ovo su riječi Petka, sina Vidoja Ž. koji je nastradao u teškoj saobraćajnoj nesreći kada je autobus sletio sa puta Sremska Mitrovica-Jarak.
Petko, sa očima punim suza, ispričao je za Blic da je je saznao da je autobus, u kojem je bio njegov otac, vozio muškarac koji je u poznim godinama, a da je vozilo bilo u jako lošem stanju.
– Vozio je jako brzo i uleteo je u krivinu. Poginuo je moj otac koji je spavao u autobusu. Nažalost, tako je sve ispalo – započeo je on potresnu ispovijest.
Kako je kazao, čekao je dva sata da sazna šta se dogodilo sa njegovim ocem.
– Otišao je na posao kao i svaki radnik, da radi, da zaradi za svoju porodicu, za sve nas. Nije mu se dalo. Na povratku kući, autobus je sletio, a on je bio na gornjem spratu. Čovjek je spavao, nije bio svjestan. Autobus se izvrnuo u kanal, a onda se on više nije javljao. Pokušao sam da ga nađem, tražio sam ga tamo, rekli su mi da idem u hitnu. Čekao sam i tamo. Sve sam očekivao da ću ga naći u nekim od tih kola. Čekao sam, samo da vidim da je živ. Nije mi trebalo ništa više, neka se izlomio, samo da ga vidim. Ali nisam uspio – prisjeća se Petko.
Kako kaže, medicinskoj sestri je pokazao fotografiju svog oca nadajući se da će ga ona prepoznati.
– Pitao sam je da li ga negdje ima, a ona mi je rekla da je u šok sobi. Nije ni vidjela da ga nigde nema. Ali, i dalje sam čekao ispred tih vrata, prosto, nadao sam se da je možda u toj šok sobi, možda je živ. Eto.. Daj Bože samo da ga vidim, da je živ. Nažalost, čekao sam pola sata i onda sam video kako sestra gleda u mene, ali mi ne prilazi. Ide ka policajcu, obraća mu se gledajući u mene. Tad su mi rekli da je moj otac… Nisam mogao da vjerujem, više puta sam pitao da nije neka greška, da nije neko nešto pogriješio, da li može da se spasi, da li postoji neka mogućnost, neka šansa, ma bilo šta. Pitao sam da li je bio ispod autobusa zaglavljen, nisu mi ništa rekli, samo su klimnuli glavom – rekao je Petko.
“Bio sam ga željan”
Petko kaže da je mu je otac nedostajao kroz život.
– On se vratio u Srbiju prije godinu dana i toliko je i radio u toj firmi. Svi su se žalili na prevoznika, ne samo on. Čuo sam i ranije. I ja sam radio u toj firmi, iste probleme sa autobusom sam imao. Kvarili su se i svašta nešto – kaže Petko.
On dodaje da je sa ocem provodio 25 dana godišnje.
– Bio sam ga željan. Cijeli život je radio u Njemačkoj. Nikada nije bio kod kuće, radio je na građevini. Prosto, ovo je bio jedini trenutak da sam imao njega tu, da je tu sa mnom. Kupili smo i neku kuću, počeli smo zajedno da stvaramo. On je krenuo da zida i neku šupu. Sve je išlo kako treba, sve je bilo kako treba. Imali smo radove na toj kući, on je počeo sam da radi, hajde zajedno ćemo, samo da si mi tu blizu – kaže Petko.
“Koliko vrijedi ljudski život?”
Petko ističe za da bi želio da zna koliko vrijedi jedan ljudski život.
– Koliko može da se plati praznina u mom srcu zbog gubitka oca, praznina u srcu moje maloljetne sestre, moje majke. Samo neka mi neko odgovori, kolika je cijena za sve to? – pita Petko.
On pita i “kako se čovjeku od 70 godina, koji ima dva šloga iza sebe, na kojeg se svi putnici žale, daje da vozi 80 ljudi i da svima budu glave u torbi”?
– Na sve to, daje se neispravan autobus koji se kvari svaki drugi dan – kaže sagovornik.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.