To je najbolje na svojoj koži osetila devojka iz Srbije, koja je smogla snage da prekine toksični odnos u kojem je bila finansijski maltretirana, unižavana i manipulisana od strane partnera, a kako kaže, znala je da će na kraju doći i do nasilja, od koga je, na sreću, raskidom veridbe ipak uspjela da se sačuva, prenosi Blic.
Ispovijest tviterašice iz Srbije koja se na ovoj mreži potpisuje kao “Buka i bijesovi” o odnosu sa bivšim parterom doslovno je ostavila bez riječi sve one koji su pročitali njen poduži niz. Naime, ona je na svom profilu podijelila iskustvo iz veze sa sada već bivšim vjerenikom, koji ju je duži vremenski rok finansijski iskorišćavao, emotivno manipulisao i ugnjetavao, dok je sa druge strane odbija da radi, doprinosi u kući, povremeno čak zahtijevajući od nje novac za doručak i cigarete “ako želi da traga za poslom”.
Početak veze bio idiličan
O nasilju bez ijedne kapi krvi 2019. upoznam dječka, moj tip. Počnemo lagano vezu, sve je lijepo na početku. Ja sam 15-ak dana kasnije otišla da radim sezonski posao. Održavamo vezu preko video poziva i on dolazi dvaput kod mene na more. Sve super teče. Ispale me za neke pare na sezoni, ajde nema veze, vratim se u Beograd, ajde biću dan-dva kod njega, dok ne nađem stan. Stvari su mi u tom trenutku kod mojih jer sam otkazala stan. On mrtav uvređen, ajde bre ne za***avaj, dođi da živimo zajedno. Ajde. Kućica u kojoj je živeo tad, iznajmljena, mala, nikakva, neopremljena.
Ja dovučem malo po malo svoje stvari da uljepšam koliko mogu. Prvi signal: kućni poslovi bukvalno neće ništa, sve pada na mene. Jako se nervira i bjesni zbog loših uslova u kući struja zeza i njemu se ništa ne sviđa. Ok, nalazimo drugi stan, on u međuvremenu trista slomova zbog neuslovnosti kuće, ali “evo samo da se preselimo”, on će u svemu da učestvuje.
Selimo se u taj novi stan, ali prazan i kupujemo jedno po jedno sve. Tu pokazuje neku inicijativu, za kupovinu i za samo sklapanje namještaja jer majstor stolar, zna znanje. Sad kad gledam unazad kontam da je uložio energiju u to jer sam mu se povjerila da želim dom. Kraj 2020. na moj rođendan se vjerimo. Zaljubljena do ušiju, čovjek mog života (uz sve sitne mane), naravno pristajem. Računam, to je to, idemo ka zajedničkoj budućnosti.
Početak torture
Ah, da, slučaj sa kućnim poslovima se praktično nije ni popravio jer njega sve mrzi. Kako misliš opet ribanje kupatila, pa radili smo to pre 3 nedelje?! Slobodan mi je dan, ne mogu. Radni mi je dan, umoran sam, ne mogu.
Neke sitne svađice prerastale u njegove izlive bijesa. Od početka sam imala utisak da razriješava neke stvari sa drugim osobama, a ne sa mnom. Kao da je bjesan na druge (roditelje?), a bijesni na mene. Red flag, znam, no prelazim. Svako ima pravo na mane, je l’ tako?
Januar 2021. postaje nezadovoljan poslom. Kako da radi za bednu platu? Kako Pera i Mika imaju istu platu kao on, a on je triput bolji od njih? Što ja završim za dva sata, njima treba cijeli dan. Ne može to tako. Počinje da daje sebi jednom nedeljno dodatni slobodan dan. Samo ne ode na posao, alarm zvoni, on koma. Kako, zašto, ne objašnjava puno, umoran je, nadoknadiće sutra.
Počeo da odsustvuje sa posla i da se kladi
Ok. Računam, ako ti x dinara plate nije dovoljno, kako će ti x minus 4 dnevnice biti? “U pravu si, u pravu si” i nastavi po istom. Jedan slobodan dan nedeljno se pretvori u 2 recimo svake druge nedelje. Otkriva kladionicu na mobilnom. Uplaćivao je i prije tikete u nekom normalnom ritmu, povremeno. Nekad dobije, nekad izgubi, no nikad preveliki ulozi. Ali ovo preko aplikacije postaje ozbiljno. On kapira sistem, on će njih da ojadi, sad ćeš da vidiš. Dobije, dobije, izgubi, opet dobije.. Provede celu noć na telefonu, stalno u nekom grču.
Rezultat- jedna cijela plata ostavljena kladionici. Ok, mislim se, svakom može da se desi. Pomoći ću mu da vrati to i idemo dalje. To je bio recimo mart 2021. Nekako ispliva iz tog duga i u maju napravi isto. „Slobodni dani” se nastavljaju. Tad negdje je zaređao prvih 7 dana neodlaženja na posao. Ne ode, ne javi se nikom, ne tiče ga se. Popio otkaz.
“Tvoje prijateljice nam ne žele dobro”
Ja već na ivici nervnog sloma, no do njega se ne može doprijeti. Šta ću, krenem da se nekako distanciram od situacije, da izlazim sa drugaricama, ništa posebno, ali druženja van posla, Ada, šetnje itd. On ljubomoran Kako sad to? Ko su ti te? One ti ne žele dobro, ne žele nama dobro.
Nekako se razvlačimo do jula-avgusta, on nalazi drugi posao, van struke, ali bolje plaćen. Plata+terenski rad. Odlazi preko nedelje za NS, vraća se vikendom. Keš dupliran, on zadovoljan. Mene nekako popustio pritisak, biće bolje.
Dva mjeseca kasnije deo para za dug vratio, međutim posao stao i umjesto onog za šta su ga obučavali, nude mu posao u proizvodnji. On neće da radi sa “debilima”, kako je rekao. Tamo zapošljavaju određeni broj invalida valjda i mentalno zaostalih i to nije njegov nivo.
Ne možeš ubijediti čovjeka. Daje otkaz. Između prvog i drugog posla pravi pauzu- po desetak, petnaest dana nerada. Sjedi kod kuće, bleji, opšta neaktivnost. Ostavim tanjir u sudoperi – dočeka me. Vratim se u 4 popodne s posla, on ili spava ili krmeljiv u gaćama i potkošulji s telefonom cigaretom i sokom u ruci drnda neku igricu ili gleda film… Pucam početkom oktobra, hoću da raskinem jer mi taj način života jednostavno ne odgovara. Ne vidim sebe kao nekog ko izdržava drugu zdravu i pravu osobu. Ne vidim pomaka, on pristaje, ali poslije prospavane noći moli za novu šansu, sve će biti drugačije, vidjećeš.
Raskid, pa ipak pomirenje poslije mjesec dana
Smijenjuju se periodi normalnosti i ponovnog kockanja, radi-ne radi, odgovara posao, ne odgovara, kolege ga mrze, šef ga ne voli, mala plata, hoće veću, drži- ne daj. Štanca poslove ko na pokretnoj traci, a između svakog 15-ak dana nerada. Ko će da plaća minuse u kućnom budžetu? Ja.
U februaru već nisam mogla više očima da ga gledam, natjeram ga da mi se sklanja s očiju, raskidamo, on se pakuje i odlazi za Mađarsku da radi. Ispratim ga na bus, da budem sigurna da je otišao. Isplatim mu novac uložen u namještaj, popijemo kafu, svako dobro, hvala i zbogom.
Ostanemo u kontaktu preko vibera ISKLJUČIVO da bih ja prenosila informacije njegovom tehnološki nepismenom ocu. Njemu je tamo super, no vraća se, ne bi više. Ne sjećam se ni kako je tačno izgledao i zvučao prvi razgovor uživo poslije tih mjesec dana, sjećam se da me je moljakao da se pomirimo i sjećam se sebe kojoj svaki atom vrišti “neeee”, a ja izgovaram nešto kao pa ajde dobro.
“Tražiću posao, ali mi plati”
Iiiiiii… Sve se nastavlja kao prije. Smijene dobrih i loših dana, dobrih i loših perioda. Mirimo se, svađamo se, da bismo se opet pomirili i opet posvađali. Situacija sa njegovim poslom se nastavlja, traži nalazi, opstaje mjesec-mjesec i po, odustaje, nema dinara u džepu i onda ucjenjuje uopšte traženje novog posla mojim svakodnevnim finansiranjem. Doručak 300 dinara, cigare 330. Minimum za njegovo “dobrojutarnje” dizanje dupeta. Pustiti ga da ne radi ništa takođe mi se ne čini kao dobra ideja.
Kažem lijepo da sam našla ljude koji će da ga izbace ako sam ne izađe.
“Baš bih volio i to da vidim”. No, smiri se, natenane, okupa se, popismo jednu, drugu kafu, spremih mu i večeru i izvadih 1000 dinara da mu se nađe. Ispratih ga tako okupanog, obrijanog, sitog.
Rukovasmo se na izlazu, svako dobro, hvala, takođe. Znala sam da nema gdje, nije me se ticalo. Ostavio je stvari i dogovor je bio da se preko treće osobe to obavi. Dva dana je izdržao i drugi dan uveče krenuo da zivka i prijeti. On je jadan, čemeran, šta si mi uradila, crna Jelena, na ulicu me izbacila, prokleta da si. Nazovem mu oca, ispričam situaciju, lik „šokiran” što mu se dijete kladi iako je već bio upućen ranije u sve. Elem, sledi desetak dana zivkanja, prijetnji, moljakanja da ostane samo par dana dok ne ode da radi u Mađarsku, naravno ovog puta nisam popustila.
Verbalne prijetnje nasiljem
Kad mi je prešao prag, znala sam i da će ostati s te strane, po cijenu života. Otekle su mu noge, srce mu ubrzano kuca, dani su mu odbrojani, otkinuću ti glavu pred kamerama, ubiću tebe pa sebe. Sledeći put kad smo se čuli oko preuzimanja stvari tražim da mi ponovi to za ubijanje, naravno negira (pi***ca se usrao da ga snimam što i jesam radila).
Spustio malo loptu, zaprijetim da ima još par dana roka da pokupi stvari ili šaljem kod njega na selo i da mi se ne obraća nijednim drugim povodom. Nije se javio do te srede koju sam odredila, spakujem dva paketa i odnesem na poštu. Pošaljem sliku poštanske uputnice.
„Jesi baš morala” „Jesam”. Još jednom bi me nazvao ako može, ajde može ako ćeš da budeš normalan, silno se izvinio za sve, njegova greška, da pozdravim svoje i drago mu je što ih je upoznao.
Pomiješana osjećanja nakon raskida, ali je ipak uradila pravu stvar za sebe
Da li je bilo lako poslije odlaska? Nije. Svjesna da sam se riješila tereta, ali dolazili su mi dani sa takvom težinom u grudima da vam ne mogu opisati. To su sve emocije svijeta: i tuga, i bjes, i nemoć, i poniženje, prokockana prilika. Žališ život koji je mogao da bude, a nije jer je neko jednostavno, pa loš. Dopustila sam sebi sve te emocije i evo, 5 mjeseci kasnije – lakše je. Imala sam sreću što me nije smarao kasnije. Imala sam sreću što nismo bili u braku, ni imali djecu. Da je bilo drugačije, ne znam da li bih imala snage. To koliko vas nasilnik oslabi psihički je zaista tema za neke stručnije od mene. Taj osjećaj gubitka sebe, mic po mic, kuvanja žabe, a znate da ste žaba VI je jeziv, istinski jeziv.
Igrom slučaja znala sam kako nasilje počinje znala sam da prepoznam kad je pokušao da me okrene protiv prijatelja (jer svi su protiv nas). Znala sam šta je gaslighting, a šta finansijsko zlostavljanje. Jezivo je kad znate da ste dio nečeg, nečeg lošeg i da ne uspijevate da isplivate.
Podršku dobila od prijateljice
Život sada, ovu slobodu dugujem drugarici koja mi je malo pred konačnu odluku rekla: „Ako ne bude moglo drugačije, dobro došla si kod mene. Sa svojim mačkama i svim stvarima. Pa šta ako imam jednosoban stan, smjestićemo sve, ne brini. IMAŠ ODSTUPNICU”
Kad sam njemu rekla da će svejedno morati nekako da se sve riješi i da ću preći kod nje ako ništa drugo, rekao mi je otprilike: Jel to ona, ona što nema nikog? Narcisčina ostaje narcisčina čak i kad nema za ‘leba.
Ono što sam htjela da kažem, psiha je j**ena stvar, uložite sebe, ljubav, emocije u nekog i taj neko vas lagano ispaljuje. Vi ne primjetite odmah, nadate se da je period samo, faza, i da će proći. Ali faze se ponavljaju, nastavljaju i produbljuju. Nekad ne znate pravac. Nemate nikog svog, nikog savršeno pouzdanog na koga se možete osloniti. Navika vas „radi”, rituali, proživljeno zajedno, uspomene. Taj koji treba da bude vaš zaštitnik se pretvori u Zver. I vi ne znate šta vas je snašlo. Analizirate sebe, krivite sebe, ljudi vam govore „glupa si” i „ostavi ga” i vi znate da su u pravu. Zašto trpite nekog s kim vam je loše? Uvijek se nadate da će se čovjek s početka vratiti, a ne vrati se, nikad i svaki put je sve gore. Naviknu vas na dotad nezamislive stvari.
“Batine bi me čekale”
Jedini koji nešto bira je nasilnik i bira nasilje. Da nije naletio na Cecu, bila bi Jeca, ili Mica ili Daca. Koliko ljudi ostanu sami ceo život? Jako malo. Neka će se već upecati, a onda kreće ludilo. Ludilo koje mora da se sankcioniše i kažnjava.
Nemam ni trunku sumnje da su me batine čekale negdje, u bližoj budućnosti, mada i ovo, s manipulacijama, lažima i ponižavanjem (nisam ispričala kako je bio zgranut što radim „običan” posao i nisam dalje stigla u životu) je bilo dovoljno bolno. Čuvajte se i čuvajte svoje voljene
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu