Jelena je nedavno ispričala da je nju odgajala baka, koju smatra svojom majkom. Dotakla se i traumatičnog događaja u djetinjstvu, a kako kaže, roditeljima je oprostila.
Sve ono teško što je prošla, napravilo ju je danas onakvom osobom kakva jeste, a naročito je osjetljiva na malu djecu.
– Ne samo što sam kćerka Goce Božinovske, nekako sam se trudila kroz život. Borim se sama, izborila sam se, našla sam neko mjesto pod ovim nebom – rekla je Jelena.
Jelena je odrasla u selu nadomak Kraljeva.
– Baka mi mnogo nedostaje, ona je mene od tri mjeseca podigla, nisam živjela sa svojim roditeljima, od 15. godine sam se preselila u Beograd. Teško mi je da pričam o njoj, ona mi je bila sve. Kad je ona umrla u meni je nestalo sve. Napravila je od mene čovjeka. Ko zna šta bi bilo sa mnom, ona je bila jedina u mom životu. Naravno bili su i mama i tata, tu, al mama je bila mnogo mlada, putovala je u to vrijeme, ja joj ne zamjeram – rekla je Jelena, pa dodala:
– To je ostavilo veliki trag, ali kako godine prolaze, kako sam ja i starija, imam svoj život, svoju porodicu, dom, izgradila sam neku svoju ličnost. Oprostila ljudima. Neke stvari duboko u sebi čuvam.
– Teško djetinjstvo me je naučilo time da mogu da prepoznam kad je nešto dobro i kad je nešto loše, imam to u sebi. Vremenom sam ojačala. Slaba sam na malu djecu, jer sam ja tako odrastala tako me baka učila, uvijek prepoznam tu neku napuštenu, tužnu djecu, uvijek pomognem. Vidim tu malu mene, koja je imala dosta i loših trenutaka i lijepih sa bakom. Ali imala sam ja dosta traumatičnih iskustava, mogu roman da napišem.
Jelena je prošla kroz niz teških situacija, a najteži osjećaj je onaj što nije imala zaštitu
– Najbolnije mi je to što mi je jako nedostajala majka. Ja sam imala sreću što me je odgajala jedna divna žena, ona je u stvari moja majka. Teško mi je bilo i prihvatanje mojih roditelja. Čini mi se da me i danas ne razumijeju. Roditelji su gradili svoje karijere, napravili svoje nove porodice. Baka mi je govorila: Pogledaj gore u avion, tu je mama, sad će da ti baci bombone”. Majka me je posjećivala, bila je dio mog života, ali ne toliko koliko mi je nedostajala. Kad su praznici, rođendani, kad su priredbe u školi. Ne žalim ja sebe, ali falile su te neke stvari i dan danas fale.
– Roditelji to ne mogu da razumiju. Znaš ono: “Ostavio sam te kod svog roditelja i ti si tu sigurna, šta ti je falilo, imali si tu sve”, sad su tu neke dublje stvari koje ja kad bih iznijela ne bi se dobro završilo. Bilo je dana kad mi je bila potrebna zaštita. Bilo je situacija, sada bih znala šta je bilo potrebno da u radim, al kao dijete, nisam imala kome da se obratim. Imala sam strah, ako kažem za tu osobu da mi je nešto učinila. Nisu te situacije bile nimalo dobre. Djeci bih rekla da se ničega ne plaše, ako doživljavaju neka maltretiranja, traume, da se obrate psihologu školskom, da razgovaraju sa učiteljima, da kažu osobi kojoj vjeruju. Ali oni su mali, kao što sam i ja bila mala, mala djeca se plaše i neshvaćena su i to sve vuče svoje.
– Osjećala sam se odbačeno. Kako da se ne osjetiš tako, i moja baka je bila nemoćna. Tu nije bilo muške ruke, da se nekome požališ da ti pomogne, jedina me je ona i branila od svega – rekla je Jelena hrabro kroz suze, prenosi Grand.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu