Ušla sam u salu za poslovne sastanke i davala sve od sebe da mi se na licu ne vidi kroz šta prolazim posljednjih par mjeseci, a dešavalo se to da mi se svijet raspadao jer je moja 14-godišnja kćerka morala na terapiju. Terapija je bila zbog suicidalnih planova, a razlog je bio vršnjačko nasilje koje je doživljavala u svojoj privatnoj školi. Nije ni jela ni spavala i ja nisam mogla da je ostavim samu ni na minut. Pa ipak, morala sam da se vratim na posao, jer žene dobijaju samo porodiljsko odsustvo za novorođenčad. Kasnije, šta god da se dešava, dobiti odsustvo sa posla je nemoguća misija kaže Suzan Alderson (49) iz Koventrija.
Suzan je vodila marketinšku agenciju, a nakon svog iskustva napisala je i knjigu “Never let go”.
– Međutim, iako sam na sastanku pokušavala da se moje brige ne vide, klijent sa kojim dugo sarađujem vidio je da nešto nije u redu. Shvatila sam da ne mogu da imam i karijeru i da brinem o kćerki tinejdžerki koja prolazi kroz veliku krizu. Uzela sam pauzu od osam mkeseci jer prosto više nisam mogla da se pretvaram da je sve u redu. Muž je preuzeo sve brige oko posla koji sam dotle ja radila. Ono što se dešavalo u mojoj firmi djelovalo mi je potpuno nevažno u odnosu na moju kćerku. Njen život je bio u pitanju. Sve što sam od pomoći države mogla da dobijem u slučaju da ostanem na poslu je 67,60 funti nedjeljno za njegovateljicu. To nije bilo ni izbliza dovoljno, a uz to je procedura za dobijanje tih para tako mučna da ju je gotovo nemoguće izvesti. Nisam se na kraju ni prijavila za to. Ja sam samo imala sreće da imam svoj posao pa sam mogla da uzmem pauzu. Moja kćerka danas ima 20 godina i srećna je studentkinja. Kriza je iza nas – kaže. Međutim, još je mnogo takvih slučajeva, ali majke sebi ne mogu da priušte izostanak s posla.
Broj tinejdžera i mladih koji imaju problema sa anksioznošću i depresijom je u stalnom porastu. Rastrzani roditelji prisiljeni su da prave nemoguće izbore. Tako je bilo i prije pandemije, a od pandemije stručne službe širom svijeta prijavljuju još veći broj mladih koji se bore sa ovim i sličnim mentalnim smetnjama. Tu su depresija, anksioznost, poremećaji u ishrani i brojni drugi problemi. Međutim, roditelji koji treba da pomognu svojim tinejdžerima uglavnom nemaju uslova da uzmu odsustvo sa posla.
Džejn Piters (52), majka tinejdžerke po imenu Maja, kaže za Dejli mejl da je bila prisiljena da odsustvuje sa posla kada je Maja sa 15 godina upala u krizu.
– Bilo je dana kada se dešavalo da čim stignem na posao dobijem poziv od Majine škole. Rekli bi mi da Maja nije dobro i da moram da dođem po nju. Bilo je sve gore i gore, dok jednom škola nije morala da zove hitnu pomoć. Maja je htela samo moje prisustvo, ne i očevo. Bilo je kao da ponovo imam malo dijete. Bila sam razorena, pokušavala sam da paralelno i radim i brinem o Maji. Na kraju sam morala da pitam svog ljekara da mi da bolovanje, koje sam i dobila jer mi je zdravlje bilo razoreno – kaže Džejn.
– Dva mjeseca sam bila uz nju 24 časa. U početku nije izlazila iz sobe. Polako je počela da izlazi, da silazi da gleda TV sa mnom. Mislim da je pomoglo to što sam ja bila mirnija, nisam imala posao, mogla sam da se potpuno posvetim njoj. Polako se sve vratilo na svoje. Sada je u školi, nema više kriza i čak i radi honorarni posao – kaže.
Belinda Lester (52) prošla je kroz sličnu stvar sa svojim sinom. U tom periodu, on je išao u srednju školu, a napadi panike postajali su sve gori i gori. Poslije mnogo ljekarskih pregleda, ustanovljen mu je autizam.
– Ja sam imala sreće jer sam imala svoj posao. Mogla sam da odsustvujem sa posla kad treba jer sam imala finansijku podršku muža. Međutim, problem je u tome što su uglavnom majke na kraju odgovorne u takvim situacijama. One na kraju moraju da se odreknu posla i karijere, jer nema nikakve podrške od države – kaže Belinda, prenosi Žena Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu