Tatjana i Jakša iz Splita zajedno su proveli više takvih, teških, ružnih i nepredvidivih godina i decenija i uspjeli da zadrže prave vrijednosti.
Imaju po 81 godinu. U braku su 57 godina, a zajedno čak 61. Gotovo dvije trećine stoljeća. Poznaju se od svoje četrnaeste, još otkad su bili klinci, na adresama udaljenim stotinjak metara vazdušnom linijom. Jakša, za prijatelje Mišo, po struci je inženjer. Tatjana je profesorka hrvatskog jezika i književnosti. Jakša je u kolicima i posljednjih 19 godina trpi neljudske bolove u nogama. Tatjana je uz njega. Zauvijek.
Par se vjenčao u Kovid-bolnici nakon 46 godina veze: Medicinski radnici bili kumovi i djeveruše, a iza svega se krije tužan razlog.
– Mi smo ti postali par sa 19 godina, tako se kontamo, a vjenčali smo se sa 23. Znači, počeli smo da se zabavljamo 1959., a vjenčali se 1963. Ali poznavali smo se još kad smo imali 14 godina, igrali smo se na ulici zajedno – priča Tatjana za 24sata.
Dalje je Mišao dodao:
– E, ali išli smo i na onaj izlet kad smo imali 16! U Kaštela smo išli s brodom – podsjeća Mišo, klimajući.
Njihov zajednički, prijatan dom, nalazi se u centru Splita, a zidovi su ukrašeni slikama mora i stalog dijela grada, dok su police krcate knjigama.
– Ona je bila u Plinarskoj, a ja u Radmilovićevoj, to ti je skroz blizu. Upoznali smo se, zavoljeli i eto. Ali morali smo da napustimo Split zbog studija. Ona je otišla na fakultet u Zagreb, a ja u Rijeku na višu pomorsku i na kraju na brod, ali nije mi se to dopalo. Kasnije sam prestao da plovim i u Varaždinu se zaposlio u jednom preduzeću kao elektrotehničar. Nakon par godina sam napredovao i direktor mi je rekao da upišem nešto, da imam diplomu. Upisao sam informatiku i organizaciju rada i evo, diplomirao sam – priča gospodin Vušković.
Davno je to bilo, pre više od pedeset godina. Čovek je u međuvremenu sletio na Mhesec, dizale su se i padale granice i vlade, a Jakša i Tatjana su neprekinuto ljubovali. Ali kako su se viđali tada, dok je ona studirala u Zagrebu, a on odrađivao staž i studije u Varaždinu, odnosno u Rijeci? Nije bilo Zuma, Skajpa ni društvenih mreža u to vrijeme.
– Svejedno smo svaki čas bili zajedno. Nama to uopšte nije bila velika udaljenost. Vozom sam četiri sata putovala od Zagreba do Rijeke. Snašli smo se – smije se Tatjana.
Studentski dani su skončali, a mladi par se skrasio u Rijeci. Radili su, svako u svojoj struci, dobili su i dvoje djece, decenije su prolazile, ali Jakša nije zaboravio na Split. Nostalgija ga je čupala prema dolje, prema jugu i onim kamenim kućama čija pročelja je sad uramio u dnevnom boravku.
– Meni je bilo predivno u Rijeci, zavolio sam je, ali svejedno sam morao da dođem ovdje. Zbog nostalgije, ja sam krivac za to. To je prešlo i na moju kćerku, i ona je luda za Splitom – prisjeća se Mišo.
Tatjana je dodala:
– Ja nisam hjtela da se vratim, ali on je htio i popustila sam. Jako smo se dobro gore snašli, prirasli su nam Riječani srcu jer su pitomi ljudi. Ali nostalgija je bila jača. On je uzeo psa i garderobu i otišao dolje, a meni sve ostavio jer sam još morala da radim – priča Tatjana kroz smijeh.
Jakša se nadovezuje:
– Ja sam ti ujutru 15. oktobra 2001. sredio papire za penziju. Isto popodne sam otišao na brod, na Liburniju, i krenuo za Split. Nisam mogao da izdržim. Ona je došla za mesec dana – kaže Jakša.
Ispunio mu se san. Vratio se u mjesto u kojem je rođen i odrastao. Ali, kako kaže, prekasno je shvatio da to nije bio isti grad.
– Nešto je bilo drugačije. Moj kolega mi je rekao da se nismo vratili, nego da smo upali ovdje kao iz padobrana. Jako smo se razočarali. Nametnuo se drugi način života u Splitu. Više nije bilo pitomo. Sve je bilo divlje. Činilo se kao da više nikoga ne znamo – tiho govori Tatjana. Jakša ćuti. Gleda u sto.
Šest mjeseci nakon povratka, Mišu je presjekao bol u nogama. Završio je u bolnicama, kucao po cijeloj zemlji, od ljekara do ljekara, ali nijedan stručnjak nije uspio precizno da ustanovi šta mu se događa. Ugradili su mu naposljetku aparat koji donekle pomaže u kontrolisanju bola, na morfijumu je i priseban je, ali Jakša Vušković, koji je cijeli život čekao da se vrati u rodni grad i prošeta njegovim stisnutim ulicama, završio je u kolicima. Od tada ne izlazi iz stana. Već 19 godina.
– On je moj heroj. Tako ga zovem. Ovo što on trpi već gotovo 20 godina, to samo heroj može istrpeti. Ali u tome smo zajedno – govori Tatjana. Čvrstim, zvonkim glasom. Mišo je emotivan. Plače.
Upitani da ispričaju svoj običan dan, Vuškovići uglas govore:
– Prva ustajem. Pripremim sto za doručak i kupim hljeb. Onda on ustane i doručkujemo. Zatim odlazim do prodavnice, vratim se i dođe nam komšija u posjetu. Popričamo nekih sat vremena, a dok oni pričaju o fudbalu, ja se povučem i skuvam ručak – opisuje gospođa Vušković.
– Ideš i kod frizerke – ubacuje se muž.
Žena se pravda: “Dobro, ne idem svaki dan”.
– Svake nedjelje ideš, a jedanput mjesečno si na glavnoj frizuri. Ja ne idem nigdje. Dok se umijem ili obrijem, nakon otprilike pet minuta u kupatilu, počinju bolovi. I onda umirem do ručka. A nakon što ručam, odlazim da umirem u sobu. Bol traje od tri do šest sati. Svaki dan. Samo je razlika u intenzitetu. Nekad plačem, nekad psujem, nekad vičem. Ne znam šta ću, samo se zgrčim i krepavam. I eto ti moj život. Ali kad me ne boli, dosta čitam. Zatvorili su nam sad biblioteku, a prije je žena odlazila svake nedjelje po dvije, tri knjige – priča Mišo u dahu.
Usamljen je. Osim tog jednog komšije koji ih posvećuje, nema kontakta s puno drugih ljudi. Istina, tu su dveca, pomažu im, ali nedostaju mu prijatelji. Boli ga to, možda i više od one boli u nogama.
– Svi smo stari i bolesni. I naši prijatelji isto, neki su i umrli. Istina je da kad odeš u penziju i još se razboliš, manje je druženja, ali ja sam imala sreće. Dan danas, svakog utorka se sastajem sa starim školskim kolegama. Evo već 20 godina – pojašnjava Tatjana.
Jakša vrti glavom.
– Previše smo se udaljili jedni od drugih. Ne postoji empatija više. U naše doba, kuća se nije zatvarala. Komšija bi došao da pozajmi malo šećera, soli, kap ulja. Imali smo dvor i u njemu tri sprata, ali svi smo bili kao jedan. A toga danas nema. Evo, u ovoj zgradi ima 11 stanova. Nikad niko mene nije došao da provjeri osim tog jednog komšije koji ima 86 godina. Svaki dan nam donese nešto, rekao sam mu da mu treba spomenik napraviti – žesti se Mišo.
Tatjana ga smiruje, govori kako i njih treba razumiti. Korona je, i komšije su stariji ljudi.
– Ma sad je još gore. Ljudi se plaše, umiru, ovi na televiziji pričaju gluposti. Mladost je pokvarila televizija, pokvarili su je mobilni i kompjuteri. Udaljili su ljude jedne od drugih – tvrdo dobacuje Mišo.
– Trebalo bi se malo više družiti. Mi smo svi bili jednako siromašni, da tako kažem, ali svi smo bili zajedno. Pijaca nam je bila glavna, šetali bismo gore-dolje, svi smo se poznavali i u tim našim šetnjama sretali bi prijatelje, zaustavljali se i ćakulali. Za Božić bi izašli s ponoćke i onda hodali do Rive, svi čoporativno, ne pojedinačno. Danas se svi izdvajaju. Ne znam šta je ljudima da nemaju osjećaj za druženje. Žao mi je malo ove generacije i mislim da smo mi bili sretnici – setno govori gospođa Vušković za 24sata.
Gospodin Vušković joj povlađuje.
– Siromašni, ali srećni. Makar, to je i normalno, mi smo prestari, ali fali nam ljudskosti. I taj prokleti dinar je sve obuhvatio. Jedan prijatelj od našeg unuka nedavno je izjavio da nema empatije prema nikome, čak ni prema svojoj porodici. Vidiš li ovu tragičnu izjavu? A mlad je dečko – mrgodi se Jakša i dodaje kako nam toga najviše nedostaje.
– To je osnova za srećniji i mirniji život, upravo ta empatija. Na nju bi onda trebalo da se nadograđuje sve ostalo. Ali nema je. Evo ti primer. Mnogo puta sam bio u bolnici, znam iz iskustva. Ležim u krevetu, kraj mene jedan drugi čovjek, bogat je. Doktor ga dva, tri puta dnevno obilazi, a kad sam mu jednom kazao da me boli, on mi je odgovorio da tako mora biti. I to je bio sav naš razgovor za svih 15 dana. A i ja sam čovjek, nisam beštija – vrti glavom Jakša. Opet plače.
– Držimo se, ali on je mnogo mekši od mene. Vidite da mu stalno suzica krene. Vjerovatno je emocionalno osjetljiviji zbog svoje situacije – pojašnjava tiho Tatjana.
Otkrili su tajne svog srećnog braka
– Prva tajna je da se volite. Druga da se poštujete. Neki put može biti ona u pravu, neki put u krivu, ali ne smijete da budete tvrdi i držite svoje. Još nešto ću vam reći. Nemojte nikad ići da spavate, a da je ne poljubite. Nikad. Da odete posvađani da spavate. Nemojte to nikad raditi. I donesite joj ponekad neki cvijet bez potrebe. Poljubite je. Ako ste šta zgriješili, recite izvini, i ona će isto vama. I nemojte posvađani u postelju. To je sve – objašnjava Mišo sjajnih očiju.
Teško je opisati način na koji gleda Tatjanu. Teško je opisati način na koji Tatjana gleda u njega. Vjerovatno je nemoguće opisati koliko se vole i trebaju u ovoj teškoj godini. I u zadnjih dvadeset teških godina. I u zadnjoj šezdeset i jednoj teškoj i lijepoj godini koju su proveli zajedno, piše 24sata.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu