Jedna rečenica bila je dovoljna.
“Moraćeš da me ošišaš.”
Ja?!
“Da ti, pa ko će, neće valjda ona” pokazao je na naše 12-godišnje čedo koje je u ovoj, kako biješe, sedmoj nedjelji izolacije (više ne mogu te nedjelje da izbrojim) već pustilo korijenje na stolici u svojoj sobi, prenosi Blic.
Ona je pustila korijenje, a on – zulufe i kovrdže. Kosa na tjemenu prorijeđena dobila je neki čudan paperjasti volumen, na potiljku su se uvrtali krajevi, sve u svemu – blagi užas. Ali ako mi vjerujete, meni to stvarno nije smetalo, nije kao da izlazimo negdje.
Hoće ipak moj muž da lijepo izgleda u karantinu i sebi i meni, i šta ja sad tu ima da se bunim! Kakva bih to žena bila da se tome protivim.
I tako ti uveče sjedosmo da se dogovorimo, on s mašinicom, objašnjava mi šta je “petica”, gdje je dugme, gleda ona mašinica mene, gledam ja nju… Nikada me to u životu nije zanimalo! Za sve što mogu, odem da mi drugi urade. Nisam neki talenat ni za nokte ni za feniranje, a kamoli za šišanje. Ali jedno su nokti (skinula sam sebi gel-lak), a drugo mašinica kojom mogu muža očas da pretvorim u Van Goga.
I da, to je moglo da se desi, kada mi je odjednom oteo iz ruku onu mašinicu da popravi rupu nastalu kada sam rekla “ma daj, to je sada taj fazon, kao u seriji Peaky Blinders”.
– Ako hoćeš, može i u našoj verziji, znaš ono kao što je Bjela nosio u “Senkama nad Balkanom”? – pokušala sam da malo relaksiram situaciju u kojoj smo oboje shvatli da s jedne strane ima rupu kao da ga je neko očerupao, a s druge je kao sve ok.
– Meni nije jasno, tolike godine živimo zajedno a ti ne znaš kako se muškarac šiša – ‘ladno je to izgovorio, kao da je moja dužnost da gledam i memorišem kako se muškarci šišaju. (Inače, rasla sam pored Ljilje, moje prve komšinice frizerke, sve nas je redovno lindrala.)
Odbila sam mu to na izolaciju.
Nastavili smo u tišini da radimo.
– Pa uzmi lijepo na gore vuci tu mašinicu, ne u pravcu glave, nego onoga što hoćeš od frizure – kaže on.
Čuj frizure, mislim se ja. Frizura je pojam. Zar se nismo dogovorili da ti samo malo skratim te kovrdžice i paperje na vratu. On sad meni – frizura! O, pa to mora da znači da ja ipak nešto postižem s ovim šišanjem, kriterijumi mu rastu. Dobro je, mislim se, što on ne vidi ovu krivulju pozadi. Eskponencijalnu, ako me razumijete.
U tom momentu ja kao da dobih neku snagu i vjeru u sebe.
Uzela sam i makaze, da li vjerujete, pa malo ovdje, malo onde, malo gore na temenu, pada ona kosa oko nas, ja u zanosu… Tu i tamo ga uštinem mašinicom, čujem “jao!”, ali idem dalje, šišam li šišam.
Zeznuto je bilo oko tjemena. Ali stigle su riječi utjehe.
– Ne brini za to, to nijedan frizer ne može da riješi – opa, idemo, mislim se, sad sam u rangu frizera.
Preskočila sam vam moje demonstrativno bacanje mašinice, naše dijete koje se odlijepilo od stolice u nadi da će joj biti zabavno, pa je pobjegla istog momenta kada je shvatila da je na pomolu razvod braka.
A na kraju je sve bilo ok – samo malo da mu poraste desni dio gdje je ona rupa, ali i to će taman do tog 27. aprila.
Kažu psiholozi da sada mnogi od nas u ovom “zaključanom svijetu” “otključavaju” neke vještine, pa eto, neka ovo bude moj doprinos. Svaka vama čast,frizeri, ali izgleda da sam ja od moje komšinice Ljilje ipak nešto pokupila.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu