Miloš Radulović, Srbin koji živi u Švedskoj, podelio je svoje intimne misli sa čitaocima dnevnog lista “Politika”, gdje je za rubriku “Moj život u inostranstvu”, opisao svoje, možda i suviše surovo viđenje Beograda, tokom jednog od boravaka.
Lakše prihvatam gradove u kojima mi je toplo. Njujork, Atina, Barselona, Havana. Čak i Brisel jer mi je i tu bilo toplo. Prema Beogradu imam pomješana osjećanja – tuđ mi je iako bi trebalo u neku ruku da bude moj.
Nikad mu nisam bio dođoš, stoga nikada nisam morao da mu se dodvoravam. Jezik ne lomatam, bio bi to uzaludan pokušaj da me ne „provale“.
Poslije duže pauze stigao sam u oktobru u kišni i hladni Beograd. Iako dolazim iz predvorja Severnog pola uvijek mi je zima bila hladnija ovdje. Sjeverna hladnoća mi je bezbolnija, iako štipa obraze, koči lice i pale mi se prsti od nje. Valjda zato što mi je još strana pa me zato manje boli. Hladnoća na sjeveru je jasna, britka, apsolutna hladnoća – podsjeća me na smrt.
Ova naša, vlažna hladnoća me više pogađa – uvlači mi se pod rukave, klizi niz vrati i leđa pa ide dalje pod kožu i kosti tako da mi je kod nas uvek kontra-hladno – od srži prema spolja.
Kao neka duga i teška bolest. O košavi ne želim da pričam, slabo se znamo a i to što sam osjetio na svojoj koži me nije oduševilo, pa sam sa njom na „vi“.
Kad ja hodam ulicama Beograda ljudi bi trebalo da se paze da ih ne pogodi zalutali padež ispaljen sa obronaka Tilve Roš. No, zahvaljujući tome uspeo sam i ja da provalim par „starosedeoca“ čiji su „đedovi tu još pre Karađorđa”. Valjda se opuste i raznježe kad me čuju pa ih zavičaj snađe.
Beograd je grad na lijepom mjestu i u njega se ne ide zbog arhitektonskih čudesa. Za to se ide u Skoplje.
Beograd sam uvaljivao zainteresovanim strancima sa: „Beograd nisu zgrade, Beograd su ljudi, Beograd su doživljaji”, a da ni sam nisam imao pojma o čemu pričam.
Priču o ljepoti duha sam i ja od nekog kupio, mačku u džaku, umišljao a nikad dobro upoznao, sve do ovog oktobra kad sam proveo skoro pola mjeseca u garsonjeri trista metara od „konja” – uostalom, da konj sjedi na čovjeku pretpostavljam da bi se u narodu „zapatilo” ime čovjeka.
Mislio sam da će memljivi zadah zgrade u Makedonskoj oterati po koji komšija spontanim razgovorom. Kupili bi me čak i sa jeftinim „dobar dan”. Da su se bar odazvali na moje „dobar dan”, možda bi na tren zaboravio na onaj smrad podrumske vlage. A oni su ga svojim kiselim pogledima samo pogoršali.
Kao da su hteli da mi kažu „okani me se dijete, zar ne vidiš da imam dovoljno svojih problema, još ću tebi da se javljam”. Bio je to treći komšija tog dana koji se nije odazvao. Od tog blagog šoka sam se oporavio nakon što me malo drmnula struja u liftu jer sam kao pravi amater istovremeno zatvarao metalna vrata i držao taster – inače se ugasi svetlo ako zatvorim vrata pa ne vidim gdje da pritisnem.
Smrad vlage iz zgrade je zamijenio smrad kanalizacije iz kupatila. U stanu sam pomislih. Da sam slijep znao bih po nosu gdje se nalazim. Sa zadrškom streljah komšiju rafalom misli: „Pa ko nema probleme? To što imaš problema ne znači da ne možeš da budeš čovek i da se javiš! Šta se desilo sa osnovnim redom i kulturom? Je l` to uvek tako bilo u Beogradu?“.
Ko se smije taj je sumnjiv
Krenuo sam sa društvom na prvu kafu tog dana. Na pešačkom u Kolarčevoj na putu ka trgu crveno. Stajasmo tako kad se jedan lik iz našeg društva, inače momak većeg gabarita, otrgnu iz grupe i nezgrapno odskakuta do druge strane.
Nama dvojici je taj prizor bio tako komičan da se zdušno ismijasmo. Onda sam osjetio blago peckanje po licu i telu. Siva, bezizrazna, uspavana lica par ljudi preko puta nisu promenila izraz, samo su im se oči zacaklile i zažarile.
Gledali su prema nama. Postali smo sumnjivi. Znali su da nismo odavde.
Njihova reakcija me terala da postanem svesniji svog ponašanja u javnom prostoru. Na Trgu sam počeo da posmatram narod koji je užurbano špartao gore-dole, od Trga ka Knez Mihailovoj i nazad. Beograd je tu počeo da mi otkriva svoje lice i pokazuje svoje stanovnike.
Na tom potezu, kao po nekoj bizarnoj modnoj pisti, su hodali – ne ljudi već klase. Dve i po klase. Oni koji imaju i oni koji nemaju. Ona polovina – to su oni koji nemaju ali to vešto kriju. Na toj reviji je najmanje bilo onih koji nemaju. „Normalno“, pomislih, „oni koji nemaju, nažalost, leže ili puze na nekim drugim pistama“.
Gledam. U jednom smjeru ide loše ofarbana plavuša, fura neku bundicu i leging od likre. „Sigurno žuri da se ofarba“, pomislih. Mimoilazi se sa čupavim čovekom odjevenog u crnu, šuškavu trenerku, vuče stopala u unakaženim patikama, sa nekim crnim, masnim kesama koje su mu se oklembesile od šake.
Godine mu nikad ne bih pogodio, sigurno ima četrdeset i kusur a izgleda bar dvadeset godina stariji.
Primijetih još neku baku i mamu u laganom hodu i dijete koje s poštovanjem jede malu kesu kokica. Idu još dvije djevojke, poput nekih lutki iz izloga , prođoše užurbano po „pisti“ ostavljajući iza sebe trag parfema po kome bi slijep čovjek mogao da ih prati.
Svi brodolomnici, svi u istom čamcu za spasavanje. Sjede jedni naspram drugih a između njih pukotina, jaz. Sve ih spaja jedna ista stvar – niko se ne smeje!
Dok smo lagano ispijali kafu na Trgu nisam uopšte čuo smijeh. Pomislio bi čovek da bar ovi imućni imaju više razloga za smeh. Očigledno nemaju. Da li je to surovi kapitalizam na delu? Ne može biti.
Setih se priče jednog poljskog prijatelja koji mi reče da među Poljacima tj. bivšim Sovjetima ako se isuviše smeješ postaješ sumnjiv. Za vreme Sovjetskog Saveza, ako si hteo da se sprijateljiš sa nekim najbolje je bilo kreneš da se žališ na nešto, pa se onda sagovornik žali i od tog zajedničkog žaljenja se stvara povjerenje, platforma za prijateljstvo. Postadoše Srbi narod sovjetski u sred liberalnog kapitalizma.
„Što stavljaš pojas, pa ja dobro vozim,” pita me taksista kad smo krenuli na aerodrom da pokupimo neke prijatelje. Promumlah nešto kao odgovor ne vjerujući šta su moje uši upravo čule.
Kad smo krenuli sa aerodroma upita neko: „Šta ide dobro u Beogradu?”. Izustih „klopa, piće, provod, pljuga”. Taksista se ponovo oglasi, složio se sa mnom i nastavio da priča o tome kako ima vozačku dozvolu svih kategorija, kako je njegov kum bio majstor motanja kamiona sa prikolicom u rikverc, kako je svojevremeno bio nekrunisani kralj piljara i vrstan švaler…
Ugasio sam se i nastavio da gledam kroz masan prozor. Dok smo prelazili Brankov most gledao sam niz Savu prema Adi i proveravao da li znam imena svih mostova. Bezuspješno, napisao je on u svojoj ispovesti za list Politika.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu