A kod nas je podsticaj takav da mnoga sela izgledaju kao da je kroz njih protutnjao cunami.
U njima bukvalno nema ko da rađa, radi i gradi, jer se sve svelo na šačicu starih, dok i ono malo mlađih, koji do sada nisu uspjeli da se odsele, sanja da zauvijek ode sa rodne grude. I da se zna, onaj ko jednom napusti svoju kuću, voćnjak i oranicu, teško da će im se ikada više vratiti.
Zato ne čudi što stotine naših sela imaju po svega desetak mještana, bez ijednog maloljetnika, dok u drugima, u kojima je tek nešto bolja situacija, prođu godine i godine a da se ne začuje plač novorođenčeta.
Jasno je, onda, kakvim ljudstvom i poljoprivrednom radnom snagom raspolažu ruralni krajevi RS i koliko mogu da doprinesu njenom demografskom i privrednom razvoju.
I nikom ništa. Svi samo konstatuju da je veliki problem što ljudi odlaze, a kuće i imanja ostaju pusti, i to nije nikakva novost. Takođe, malo se šta radi na tome da se bar onima koji su neodlučni, pomogne da nastave da se bave onim što najbolje znaju. Nažalost, ni to nije ništa novo, jer takav nezainteresovan odnos vlasti prema domaćim hraniocima predugo traje…
Da nije tako, država bi već davno stala na put uvozu krompira iz Egipta, luka iz Kine, jabuka iz Čilea, mesa iz Maroka… I spriječila da naš seljak, pritisnut teretom nedovoljnih podsticaja i nekontrolisanog uvoza, često na deponije baca ono što je teškom mukom stvorio.
O demografskom krahu sela u Srpskoj suvišno je i govoriti. Sve i da, nekim čudom, preko noći krene njihovo naseljavanje mladima, trebalo bi da prođu decenije da se stvori kakav-takav reproduktivni i radni potencijal. Dotad, u selima će, kao i do sada, učmalost svakodnevice uglavnom razbijati sahrane.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu