Ima čari kasno šetati polupraznim mokrim gradom. Tada ulica, pasaž ili trg stvarno voli ritam rijetkih koraka. Uz to, ne postoji ništa što se može porediti sa osjećajem i mirisom Beograda okupanog proljećnom kišom.
Pomalo zamoren, odlučih da uzmem taksi kod hotela Balkan. Jedan nedjeljni luksuz. Dok sam se smiještao, sa vozačem razmijenih par uobičajenih ljubaznosti.
Upita da li sam to sa koncerta.
Da, otkud pogodiste?
Bio sam na onom prvom prije 40 godina, sjećam se odatle i vas. Dobro ga pamtim, jer sam tada ostavio studije na Saobraćajnom i počeo da taksiram u očevom “golfu”. Baš u proljeće1984. Pamtim svaku pjesmu. Posebno onu o Tamari, curi koju sam izveo na koncert. Simpatisala tog čupavog iz “Riblje čorbe”. Ta Tamara je sada majka moje djece i baka jednog dječaka.
Zanimljivo – uzvratih – večeras je dva puta pjevao “Tamaru”. Bilo je puno vršnjakinja vaše Tamare, sa ćerkama, a boga mi i sa unukama. Proleteše godine, a on se drži…
Boga mi, bolje od nas.
I onda smo ćutali. Vratiti se nečemu teže je nego što je ćaskanje o muzici i prošlosti. Niz ulicu Kneza Miloša tišinu prekinu pjevušeći; Ja imam druga taksistu iz ranih sedamdesetih, što odavno su iza nas/Niz ulice Beograda do nesvrstane Indije vozio je Magic Bus/ Često zovem taksi, kad mi treba taksi/ Mala Zvezda taksi često zovem taksi…Fanki, fanki…
Smijali smo se, a slučaj je htio da mi, nešto kasnije, baš kod te Male Zvezde, reče da sam mu ja posljednji putnik.
Da, kasno je, mokro i sigurno se raduje odlasku kući i zasluženom odmoru.
„Ne razumijete“, dodade držeći oči uprte u noć. „Niste mi posljednja vožnja za danas. Vi ste moja posljednja vožnja uopšte.”
Objasni da sutra ujutru predaje papire za penziju nakon 40 godina vožnje. Kada je počeo bio je zaveden kao 348. privatni taksista u gradu. Sada, niko živ ne zna koliko ih ima. Pravih, divljih i ovih preko pametnih telefona. Ako se dogovori, voziće još koju godinu kombi ture po okolnim zemljama.
Prisjećao se nekadašnjeg Beograda, svojih dogodovština sa poznatim putnicima i raznih zgoda iz posla. Kada smo stigli ispred moje kuće, rekoh da sam počastvovan što sam bio njegov posljednji putnik i poželeh mu svu sreću u životu.
„Život je blesava stvar. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da godine koje nam je bog podario budu ispunjene koliko god mogu, radom i dobrotom.“
Potom odbi pruženu hiljadarku, isključi taksimetar, uključi brisače i uz osmijeh odveze se u noć. Aprilska kiša nije odustala.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu