Evropska unija se 3. juna pridružila Americi i Britaniji u postavljanju djelimičnog embarga na ruski izvoz nafte, a takođe je odsjekla Sberbanku, njenog najvećeg zajmodavca, od brzog međubankarskog sistema za razmjenu. Sankcionisana je šarenolika ekipa oligarha i njihovih igrača. Na Fidžiju je Amadea, 100-metarska super jahta sa heliodromom i bazenom je predmet zapadnih akcija, kao i privatni avioni u Dubaiju i fudbalski klub Čelsi u Engleskoj.
Sankcije su izazvale ozbiljne poremećaje u ruskoj ekonomiji i, ako se zadrže, ugroziće njen ekonomski učinak u predstojećim godinama. Čak i tako, efekat i ograničenja sankcija su jasna. Zbog visokih cijena energenata režim Vladimira Putina uživa ogromne prihode. Pošto samo zapadne zemlje i šačica azijskih saveznika sprovode sankcije, mnogi kupci nastavljaju da kupuju rusku naftu. Kao rezultat toga, do kraja 2023. očekuje se da će njegova proizvodnja sirove nafte biti samo oko 20 odsto ispod predratnog nivoa. Tajkuni povezani sa Kremljom i dalje mogu slobodno da putuju velikim dijelom svijeta. Ruski projektili nastavljaju da ubijaju civile u Ukrajini i uništavaju njen ekonomski kapacitet, prenosi portal Ekonomist.
Račun za obnovu razbijenih ukrajinskih gradova i popravku njene uništene industrijske baze biće ogroman: prema nekim procjenama, više od 600 milijardi dolara. To je navelo mnoge ljude da se zapitaju da li Zapad treba da pređe sa pukog privremenog zamrzavanja ruske imovine na trajnu konfiskaciju ruske imovine. Njima bi se tada mogla platiti rekonstrukcija koja predstoji.
Rusija ima oko 300 milijardi dolara rezervi koje se drže na Zapadu i do još milijardu dolara imovine uglavnom privatnog sektora u inostranstvu. Ursula fon der Lajen, predsjednica Evropske komisije, rekla je 19. maja da EU istražuje zapljenu imovine. G7 je takođe razgovarao o njihovom korišćenju.

Ideja da agresor treba da plati štetu koju je prouzrokovao je privlačna i popularna. Ali pravno opravdanje i strateška logika sankcija je to što one narušavaju sposobnost zemlje da slijedi kurs i mogu promijeniti njeno ponašanje, jer ako ta zemlja promijeni svoj put, sredstva će biti oslobođena. Prelazak sa ovakvog pristupa na politiku trajnog oduzimanja bio bi veliki korak koji bi bio opravdan samo ako se polože dva testa. Prvi je da je svaka nova politika kompatibilna sa vladavinom prava. A drugo je da ima jasnu stratešku isplativost.
Počnite sa vladavinom prava. U Americi predsjednik ima ovlašćenje da zamrzne imovinu strane vlade, ali ne i da ih zaplijeni osim ako Amerika nije u ratu sa tom zemljom. Od kada je Rusija napala Ukrajinu, predsjednik Džo Bajden se trudio da kaže da Amerika nije u otvorenom sukobu sa njom. Izvršna vlast može da prenese kontrolu nad određenim stranim sredstvima kada prestane da priznaje vladu neke zemlje, kao što je slučaj sa nekim fondovima koji pripadaju Venecueli i Avganistanu. Međutim, Amerika kaže da ne traži promjenu režima u Rusiji.
Prema međunarodnom pravu, reparacije obično uključuju saglasnost zemlje koja plaća, obično kao dio mirovnog sporazuma. Takvi pregovori su daleko i Ukrajina se ne smije tjerati na njih. Zapljena imovine u vlasništvu pojedinaca, ma koliko ona bila odvratna, prije nego što ih sud osudi, takođe je sumnjiva. U nekim zemljama, kao što je Njemačka, to može predstavljati kršenje ustava, piše Blic.

Šta je sa strateškim interesima Zapada? Kratkoročno gledano, trajna zapljena ne bi napravila nikakvu razliku u sposobnosti Kremlja da finansira svoju smrtonosnu ratnu mašinu, pošto Putinov režim ne može da koristi stranu imovinu koja je već sankcionisana i zamrznuta. Dugoročno gledano, presedan konfiskacija bez jasnog pravnog osnova izložio bi svu prekograničnu imovinu, uključujući i zapadnu, prisvajanju od strane vlada. To bi takođe dalo dodatni podsticaj zemljama koje nisu u savezu sa Amerikom, ili koje imaju nestabilne odnose sa njom, da zaobiđu finansijski sistem koji predvode Amerika, a koji je temelj zapadne moći.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu