Dajući poslednji intervju, voditeljka je, na pitanje o tome šta bi promijenila u svom životu, bez razmišljanja odgovorila:
Voljela bih da su me je mimoišlo izbjeglištvo, to je jedina neizliječena trauma, ali da nije bilo toga, sada ne bih imala porodicu, ne bih otkrila Beograd, koji je fascinantan grad, metropola koja je nedostižna u ovom regionu, prenosi Blic.
– Mnogo mi je teško palo to kada sam izbjegla iz Zagreba sa 16 godina. I nije me ojačalo. Oslabilo me je zauvijek. Ali sam našla snage da krenem ispočetka, morala sam. Srećom, u Petoj beogradskoj gimnaziji dočekali su nas otvorenih ruku i srca i to mi je mnogo značilo. Tvrdim da, izuzev kada je reč o pojedincima, od Beograda ne postoji mesto gde su ljudi otvoreniji – dodala je Nataša.
– Zagreb i tamošnji život čuvala sam u posebnoj fioci svih ovih godina. Moje drugarice su tokom odrastanja uvek maštale da odu negdje daleko, recimo u Ameriku, a ja sam toliko voljela svoj grad, zamišljala sam kako ću raditi u HNK i govorila da nikada ni za šta na svetu ne bih otišla iz njega. Eto, a ja na kraju otišla prva.
– Sada se sa drugaricama čujem, u kontaktu smo, vidimo se rijetko, ali kada se to desi, osjećamo se kao da se nismo ni razdvajale. Dođu i one u Beograd, a ja u Zagreb idem rjeđe. Teško mi pada što ne mogu da odem u naš stan jer nam je oduzet i tu sada žive neki drugi ljudi. Ali kada vidim kako moj Oleg (prim.aut. sin) sada već voli svoj grad, Beograd, sve što sam propustila tamo proživljavam kroz njega ovde – zaključila je Pavlovićeva.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu