Najviše ih, svakako, muči nekontrolisan uvoz zbog kojega ne mogu da prodaju ono što su teškom mukom proizveli, tako da većina posluje po principu „vodu vari, vodu ladi“.
Da se razumijemo, nisu oni zadovoljni ni podsticajima, veoma često ni vremenskim prilikama, ali sve bi nekako progutali, samo da se država napokon pozabavi njihovim gorućim problemom.
Ove godine račune im mrsi i korona, koja je desetkovala potrošnju i prodaju poljoprivrednih proizvoda, pa kubure sa viškovima koji će, dobrim dijelom, završiti na deponijama.
Ali, znaju oni da će korona biti i proći, dok su izgubili svaku nadu da će nadležni ikada odlučno reći „ne“ uvozu koji je domaćeg seljaka doveo na sam rub potpune propasti.
A da je situacija u ovom pogledu zaista kritična, nedvosmisleno potvrđuje zvanična statistika koja kaže da smo lane, na primjer, na svaki kilogram izvezenog mesa uvezli 12. Takođe, uvezli smo 3,5 puta više voća i čak sedam puta više povrća, nego što smo izvezli. Slično je i sa spoljnotrgovinskom razmjenom stoke, žitarica i razne druge hrane koju proizvodimo, ali ne možemo da je prodamo zbog one uvozne.
Sve što naši farmeri traže, jeste ograničavanje količina hrane iz uvoza, te uvođenje posebnih carina koje bi naše proizvode učinile konkurentnijim na vlastitom tržištu.
Dakle, ne zahtijevaju oni ništa posebno ili novo, nego ono što je po svim trgovinskim sporazumima dozvoljeno državama čija je proizvodnja ugrožena. Međutim, po (ne)reakciji naših nadležnih institucija, mi nismo ugroženi, iako od ukupne količine prehrambenih proizvoda koje godišnje pojedemo, najmanje 90 odsto dolazi iz stranih fabrika?!
Kako god, činjenica je da vapaje domaćih farmera oni ne čuju, ili se samo prave nijemi na njih.
Vidjećemo da li će im se sluh popraviti, kad na graničnim prelazima zabrunda mehanizacija nezadovoljnih poljoprivrednika.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu