Ipak, Srbiju nije počela da razumije kroz istorijske knjige, već kroz mnogo običnije prizore: dijete koje bez pratnje silazi ispred zgrade da se igra, roditelje koji odraslom sinu ostavljaju pravo da pogriješi i kuću u kojoj joj je, pri prvom dolasku, rečeno da je sada i njena.
Iza te promjene perspektive stoji život koji je već prošao kroz nekoliko potpuno različitih svijetova. Rođena u Kongu, odrasla u Južnoafričkoj Republici, školovana u Kini i danas verena za Srbina, Mervej Sandra Kvete Srbiju je upoznavala bez unapred formirane slike i upravo zato je u njoj primjećivala ono preko čega ljudi koji ovdje žive često prelaze bez razmišljanja.
Za “Blic” je govorila o tome kako joj se zemlja o kojoj gotovo ništa nije znala postepeno pretvorila u dom, o ljubavnoj priči sa Milanom koja je počela u Kini, zašto ju je više od svega iznenadila sloboda koju ovde imaju djeca, kako ju je prihvatila njegova porodica, zbog čega Srbe vidi kao snažne ljude mekog srca i kako je upravo ta ljubav dovela do ozbiljnog plana da budućnost nastavi u Srbiji.
“Mislila sam da je Tesla Amerikanac”
Prije Milana, njeno poznavanje Srbije uglavnom se zasnivalo na prijateljstvu sa Lukom, kolegom Srbinom kojeg je upoznala tokom studija u Kini. Znala je gde se zemlja nalazi, ali o njenoj istoriji, tradiciji i svakodnevnom životu nije imala mnogo predstave. Štaviše, Srbiju je smeštala u sopstvenu, prilično pojednostavljenu sliku Evrope kao prostora koji je mnogo više okrenut Americi nego sopstvenim tradicijama. Nisam mnogo znala o srpskoj kulturi. Za Srbiju sam uglavnom znala preko Luke. Znala sam samo jednu psovku i to je bilo to. Mislila sam da je to jedna manja, možda introvertnija zemlja. Znala sam da je pored Crne Gore i Hrvatske. Mislila sam da ovde svi govore engleski i da je Srbija mnogo više amerikanizovana. Takvu sam predstavu imala o mnogim evropskim zemljama – da svi prate Ameriku i da je sve amerikanizovano. Nisam znala mnogo o vašoj tradiciji i korenima. Nisam čak znala ni da je Nikola Tesla bio Srbin. Iskreno sam mislila da je Amerikanac – ispričala je Sandra.
Sličnu zabunu imala je i sa Milunkom Savić. Njenu priču je poznavala još iz detinjstva, ali nije znala da je reč o Srpkinji, već je bila uverena da je u pitanju verovatno Ruskinja. Tek kada je počela da dolazi u Srbiju i ozbiljnije se interesuje za zemlju iz koje Milan dolazi, pojedina imena koja je odranije poznavala dobila su za nju sasvim novi kontekst.
Danas je među knjigama koje čita i “Na Drini ćuprija” Ive Andrića, na engleskom jeziku, a istorija joj je postala jedan od načina da razume ne samo ono što se na ovim prostorima događalo, već i ljude koji na njima žive. Govorila je da joj je, što je više učila, postajalo jasnije da neke osobine koje danas prepoznaje kod Srba teško mogu da se posmatraju odvojeno od iskustava kroz koja je zemlja prolazila. Mislim da mnogo ljudi ne zna dovoljno o istoriji ove zemlje. A dobro je poznavati istoriju, jer onda razumijete i ljude. Razumete zbog čega su možda toliko snažni, zašto su izdržljivi, zbog čega uzvraćaju kada se osjećaju ugroženo ili zašto ne podnose nepravdu – zbog svoje istorije i zato što ne žele ponovo da se nađu u takvoj situaciji. Ali ja i dalje učim. Još učim – rekla je.
Ipak, neke od stvari koje su joj najviše promenile predstavu o Srbiji nije pronašla ni u jednoj knjizi. Jedna od njih dogodila se u Beogradu i trajala je svega nekoliko minuta.
“Čekaj, on može sam da izađe napolje?”
Bila je kod Milanove sestre kada su prijatelji njenog sestrića pozvonili na interfon i pozvali ga da izađe da se igra. Dečak im je objasnio da su mu ujak i ujna došli u goste i da ne može da siđe, a Sandra je slušala razgovor zbunjena ne njegovim odgovorom, već nečim što nikome drugom u prostoriji nije bilo neobično – mogućnošću da dete samo izađe iz zgrade i ode da se samo igra.
Za nekoga ko je odrastao u Srbiji takva scena teško da bi bila vrijedna prepričavanja. Njoj je, međutim, vratila sliku detinjstva kakvo je i sama nekada imala, a za koje je tokom života u drugim sredinama počela da veruje da gotovo više ne postoji.
– Rekla sam: “Šta? On može sam da siđe napolje i da se igra?” Milan me je pogledao i rekao: “Da. Zašto ne bi mogao?” Rekla sam: “Vi mu stvarno dozvoljavate da to radi?” A oni su rekli: “Da.” Poslednji put sam nešto takvo videla možda 2001. ili 2003. godine, kada sam bila dete. Takva vrsta slobode više ne postoji. I ne mislim da je tako samo u mojoj zemlji. U mnogim zemljama je isto. Čak i u Kini, iako je bezbedna, ne mislim da deca tek tako sama izlaze napolje da se igraju – objasnila nam je.
Ono što je usledilo možda najbolje objašnjava zbog čega taj naizgled beznačajan događaj zauzima tako važno mesto u njenoj priči o Srbiji. Dok je za ostale to bio običan razgovor preko interfona, ona je u njemu videla nešto što je već povezivala sa sopstvenom budućnošću.
– Činjenica da je Milanov sestrić mogao tako slobodno da izađe napolje potpuno me je iznenadila i pomislila sam: “Volela bih da moja deca odrastaju na ovakvom mestu” – ispričala je.
Srbe vidi kao ljude kod kojih čvrstina ne isključuje toplinu
Kada je pokušala da opiše kakav je utisak do sada stekla o Srbima, Sandra nije birala jednu osobinu, već upravo spoj onih koje na prvi pogled ne moraju da idu zajedno. U njenoj slici Srbije postoji velika vezanost za sopstveni identitet, porodicu i istoriju, ali ona nije isključila spremnost da se prihvati neko ko dolazi iz potpuno drugačijeg sveta.
– Mislim da su Srbi veoma izdržljivi, veoma snažni i tolerantni, ali istovremeno i dobri ljudi. Djeluju mi kao ljudi koji ne trpe gluposti, ali ipak imaju veoma dobro i meko srce. Neće tolerisati nešto što možda narušava srpsku kulturu, srpsku porodicu, srpsko ime ili ugled, ali su istovremeno veoma otvoreni prema ljudima koji dolaze sa strane. Zato bih rekla da su veoma snažni i izdržljivi, ali i ljudi dobrog srca – zaključila je Sandra za “Blic“.
Bonus video:
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.