Toliki strah se uvukao u narod da, i pored ogromnog nezadovoljstva koji ih tišti, ne smiju o tome progovoriti, a kamoli javno se pobuniti.
Postali smo jaki samo na riječima. I dok se na raznim forumima busamo u grudi, istovremeno zaobilazimo bilo kakav javni razgovor o nepravdi, jer nikad ne znaš s koje strane vreba neko ko će te „baciti u vodu“ prvom prilikom kada mu se to ukaže.
A svima je najbolnija rana posao. Iskustvo nas je naučilo kako je svako od nas zamjenjiv, pa ako budeš mnogo galamio i protivio se, bolje je da odmah sam pokupiš svoje stvari. Još ako si radno mjesto dobio preko veze, automatski si izgubio svako pravo da tražiš neka prava.
Zato često možemo čuti da ogorčena grupa građana ili radnika prijeti protestima, ali na kraju do tog izlaska na ulicu nikada ne dođe. Mada promjene žele više od svega, nadaju se da će se ipak neko drugi za njih izboriti. Malo je hrabrih kada pod svojim imenom i prezimenom treba podići transparent; kada rizikuješ da ti prozivaju porodicu, a tebe uvlače u politička prepucavanja.
Do kada ćemo se više boriti za bolje sutra, jedni su se zato pomirili sa ovakvom situacijom, drugi otišli preko. Tako mi živimo demokratiju.
Našu stvarnost najbolje opisuje sindikalac Željko Šukalo. Zamro je borbeni duh građana. Niko ne želi da se eksponira, „traže nekog Gavrila Principa u svojim redovima koji bi se žrtvovao radi njih“.
Niko neće na sebe da preuzme odgovornost da bude taj vođa, da povede kolege na ulicu zbog čega se početna ideja na kraju i rasprši.
Baš zato smo u javnosti mogli čitati saoštenja raznih udruženja, poljoprivrednika, medicinara kako najavljuju masovna okupljanja, kada sigurno već i sami unaprijed znaju da govore u prazno. Potajno se nadaju kako će bar prijetnjama preokrenuti stvari u svoju korist.
Zato su nama najveće bojno polje društvene mreže, a lažni profili izduvni ventil.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu