PRVO VAS OBOŽAVA, A ONDA VAM UKIDA I MRVICE Jedna stara izreka savršeno opisuje manipulaciju u vezi

Jedna naizgled jednostavna narodna izreka, koja u svega nekoliko riječi objašnjava mnogo toga o ljudskoj prirodi, odnosima, obećanjima i onome što se dešava kada neko dobije ono što je želio. A koliko je zapravo primjenljiva na ljubavne odnose, shvatila sam i kada sam je, bez ikakvog dodatnog objašnjenja, unijela u Chat GPT, koji je čitavu stvar odmah prepoznao i nazvao je jednostavno “manipulacijom u vezi”.

I moram priznati da me je to prilično čačnulo. Jer, ako jedna rečenica koju je moja prabaka izgovarala mnogo prije nego što smo počeli da govorimo o emocionalnoj manipulaciji, obrascima ponašanja i nezdravim partnerskim odnosima danas dobija upravo takvo tumačenje, možda bi trebalo da se zapitamo koliko smo zaista napredovali u razumevanju ljubavi, a koliko smo samo pronašli savremenije izraze za ono što su žene generacijama pre nas već vrlo dobro znale.

Mada se ova izreka može odnositi na oba pola, danas ću govoriti o muškarcima. Ne zato što verujem da su svi isti, već zato što sam žena, zato što imam sopstvena iskustva, prijateljice sa svojim iskustvima i zato što sam tokom godina razgovarala sa toliko žena čije su priče, uprkos različitim imenima, godinama i okolnostima, imale gotovo identičan zaplet.

A pitanje koje mi se iznova nameće jeste: Šta se, dođavola, desi? Šta se desi sa muškarcem koji je na početku veze spreman da pomeri planine da bi vas osvojio, koji sa vama deli životne vrednosti, planove i želje, koji vas uverava da ste pronašli jedno drugo upravo zato što na svet gledate slično, a onda, kada prođu godine, ili u današnje vreme i par strastvenih mjeseci, počne da se ponaša kao da pola toga nikada nije izgovorio?

Ne govorim o tome da posle tri godine veze više nema cvijeća svakog petka, dopisivanja do četiri ujutru ili uzbuđenja koje prati svaki susret. Zaljubljenost se prirodno menja, svakodnevica nas sustiže, život donosi obaveze, umor i probleme. Niko razuman ne očekuje da petnaesta godina zajedničkog života izgleda kao petnaesti dan zabavljanja.

Govorim o nečemu mnogo ozbiljnijem. O čoveku koji vam se predstavi kao jedna osoba, a poslije nekog vremena shvatite da živite sa nekim čije stavove, prioritete i želje gotovo da ne prepoznajete.

Zaljubimo se u čovjeka kog nam je on sam predstavio

Kada se dvoje ljudi upoznaju i dopadnu jedno drugom, oni ne razmenjuju samo poljupce, komplimente i priče o tome gde su odrasli i šta rade. Razmenjuju nešto mnogo važnije, informacije o tome ko su, kakvi žele da budu i kako zamišljaju sopstveni život.

Ti meni kažeš da želiš brak, ja ti kažem šta mislim o braku. Govorimo o porodici, deci, putovanjima, zdravlju, poslu, ambicijama, o tome koliko nam je važno ne da “radimo na sebi”, nego da budemo bolji ljudi, da ne provedemo ovaj i suviše kratki život samo radeći i plaćajući račune, već da nešto od njega zaista i doživimo. Naravno, uz plaćanje računa. Govorimo o svojim granicama, strahovima, prethodnim iskustvima, stvarima koje nas raduju i onima preko kojih ne možemo da pređemo.

I ukoliko se u svemu tome prepoznamo, odlučujemo da pokušamo zajedno. U ovom izvitoperenom naopakom svetu, odlučimo da prkosimo devastirajućoj statistici.

Negde između tih razgovora, dodira, seksa, mirisa, putovanja, svađa, mirenja, zajedničkih jutara i noći, stvaramo nešto što bih nazvala verbalnim, emotivnim i telesnim paktom. Ne postoji papir koji smo potpisali, nema pečata, nema notara, ali postoji dogovor na osnovu kojeg dvoje ljudi počinje da donosi odluke koje se više ne tiču samo njih pojedinačno.

Jer ja sam na osnovu onoga što si mi rekao odlučila da svoj život spojim sa tvojim. I pretpostavljam da si ti uradio isto.

Zbog toga mi sve više smeta ta savremena mantra da niko nikome ništa ne duguje. Da smo svi odgovorni isključivo za sebe, da su naša očekivanja samo naš problem i da je, ukoliko se razočaramo, na nama da preispitamo zašto smo uopšte očekivali bilo šta.

Izvinite, ali ne.

Dugujemo jedni drugima mnogo toga, a naročito kada smo nekoga svesno pozvali da bude deo našeg života.

Kada je lična odgovornost postala izgovor za neodgovornost prema drugima?

Danas se mnogo govori o postavljanju granica, emocionalnoj nezavisnosti, zdravom vezivanju i sposobnosti da se odvojimo od odnosa koji nam ne prijaju. I to je dobro. Važno je da čovek zna ko je, šta želi i kada treba da ode.

Međutim, imam utisak da smo negde usput od sasvim zdrave ideje o ličnoj odgovornosti napravili izgovor za odsustvo odgovornosti prema drugima.

Ako si ostala, sama si kriva. Ako si verovala, sama si kriva. Ako si očekivala da se neko ponaša u skladu sa onim što je govorio, opet si sama kriva. Ako te je povredilo to što se osoba promenila, trebalo bi da radiš na sebi, na svojoj vezanosti, očekivanjima i sposobnosti da prihvatiš ono što ne možeš da kontrolišeš.

I sve je to, donekle, tačno. Naša je odgovornost šta ćemo uraditi kada shvatimo da nam neki odnos više ne odgovara.

Ali gdje je u toj priči odgovornost druge osobe?

I tu dolazimo do onoga što me možda najviše ljuti. Do trenutka u kojem se odgovornost za nešto što je nastalo između dvoje ljudi odjednom pripisuje samo jednom od njih. Najčešće onom koji je verovao, čekaočekaočekao, nadao se i na kraju ostao razočaran.