Uroš je propustio mnogo toga u životu 16. rođendan dočekao je u bolničkom krevetu, okružen infuzijom, aparatima i drugom bolesnom djecom.
Nije otišao na matursku ekskurziju, a lijekovi i mnoga suzdržavanja predstavljali su njegovu svakodnevicu.
Sada, zahvaljujući profesoru dr Svetozaru Putniku, direktoru Klinike za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije, i kardiologu dr Iliji Bilbiji, Uroša konačno čeka budućnost bez briga.
Od prvog dana, Uroš je naučio da iz petnih žila mora da se bori.
Rođen sa teškom srčanom manom, ovaj dječak je, star samo mesec i po dana, otišao u operacionu salu.
Imao je stenozu aorte, koju su kardiolozi sa Instituta za majku i dijete morali da prošire i tako mu spasu život.
– Nakon te intervencije smo, uslovno rečeno, bili mirni do njegove 16. godine. U junu 2016. doktori su konstatovali da je potrebno da mu se uradi vještačka valvula, odnosno srčani zalistak. Nažalost, postoperativni tok išao je loše, bilo je mnogo komplikacija – počinje za Blic priču o Uroševoj borbi njegova majka Maja.
Samo pola godine kasnije, u decembru 2016. Uroš je ponovo otišao u operacionu salu.
Ovoga puta rađena mu je rekonstrukcija mitralnog prstena.
Iako je operacija pomogla tada, vremenom su drugi organi ovog malog borca počeli da pate.
-Non-stop se pojavljivala slobodna tečnost u stomaku kao posljedica nepravilnog rada srca. Jetra i bubrezi su mu užasno patili. Već tada smo znali da se ponovo mora raditi neka intervencija. Doktori su se dvoumili između transplantacije ili neke kompleksne operacije u Londonu – prisjeća se Uroševa mama.
Imajući u vidu da je već tada bio u veoma lošem stanju, ljekarski tim se odlučio za transplantaciju kao najbolje rješenje.
– Devetog aprila bili smo kod Uroša u posjeti na Institutu. Tek što smo stigli do kuće, moj sin me je pozvao i sav uspaničen rekao da su pronašli srce i da će ga operisati iste te večeri – sa suzama u očima priča majka hrabrog borca.
Nakon tog poziva sve se odigralo veoma brzo – sanitet je odmah pripremljen, Uroš je gotovo istog trenutka prevezen na Klinički centar Srbije.
Njegovi roditelji su iz Šida stigli za sat vremena, taman da vide sina u transplantacionom dijelu.
– Mahnuli smo mu kroz staklo, doktori su već počeli da ga pripremaju za transplantaciju… Kada su ga vodili u operacionu salu, tiho mi je rekao: “Mama, mnogo se plašim, imam samo 17 godina” – kaže Maja.
Narednih osam sati, koliko je zahvat trajao, za Uroševe roditelje predstavljali su vječnost.
Znali su da je operacija veoma rizična, cijelu noć presjedili su u kolima ispred KCS čekajući jutro da vide doktore.
– Iako smo informacije mogli da dobijemo u osam ujutru, muž i ja smo već u sedam bili na klinici. Sreli smo doktora Bilbiju koji nam je samo rekao: “Srce radi”. Zanijemeli smo – i dalje pod utiskom priča Uroševa mama.
Hrabri Uroš sačekao je reportere Blica u intenzivnoj njezi u majici Supermena.
I dalje vidno umoran, nije mogao da sakrije radost i sjaj u očima.
– Dobro se osjećam, kada sam čuo otkucaje mog novog srca, nisam znao kako da reagujem. Bio sam presrećan – priča Uroš.
Sam sebi je kupio majicu Supermena jer, kako kaže, smatra da on zaista i jeste Supermen.
– Sada, kada sam ja zahvaljujući tuđoj humanosti dobio šansu za novi život, volio bih kada bi svi ljudi potpisali donorsku karticu i možda nekada spasli nekog drugog – kaže ovaj dečak.
Docent dr Svetozar Putnik rekao je za Blic da je Uroš sada, poslije mnogo muka i teškog postoperativnog toka, konačno dobro.
– Radi se o dječaku koji je imao nevolju da bude rođen sa srčanom manom i koji je prije ove transplantacije bio operisan tri puta. Kada su sve mogućnosti bile iscrpljene, jedino što je moglo da pomogne bila je transplantacija – priča kardiohirurg Putnik.
Pedijatrijske transplantacije su izuzetno komplikovane
Doktor Putnik kaže da su do sadan, svi mlađi pacijenti iz Srbije na transplantaciju srca odlazili u inostranstvo.
– To su jako kompleksne procedure koje imaju svoje specifičnosti, za koje smo mi u ovom trenutku spremni kod određenog broja pedijatrijskih bolesnika. Ne mogu da kažem da ćemo biti spremni za svakog malog bolesnika, njih na sreću još uvijek nema mnogo, ali bojim se da će se i taj broj povećavati i da ćemo se suočiti sa problemom velikog broja pedijatrijskih bolesnika kojima je neophodna transplantacija srca – kaže dr Putnik.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu