Naime, Džej Ramadanovski je posljednje dane svog života proveo u stanu na Dorćolu, a njegov najbolji prijatelj otkriva da nije bio u njegovom vlasništvu već da je bio iznajmljen.
– Mi koji smo odrasli ovdje, koji smo rođeni mislimo da je to privilegija. Dorćol je sam po sebi specifičan, ljudi su specifični. Mi se znamo ovdje generacijama, ko je rođen ovde, znamo ko je ko, imamo neki normalan odnos, tako da sve to pravi sliku tog nekog kraja. Držimo do toga da je to naš kraj, i mislim da smo zbog toga specifični u odnosu na druge dijelove grada. Recimo, tada onaj ko je ošišan do glave, ko je istetoviran, taj je izašao iz zatvora, a danas su svi ošišani i istetovirani, pa ne znaš da li su muzičari, fudbaleri ili kriminalci – istakao je on.
Otkrio je i kako su se on i Džej upoznali.
– Pa mi smo se upoznali još kao klinci u kraju, išli smo u istu osnovnu školu. Ja sam malo stariji od njega, i tu kroz neko druženje… on kad se pojavio u kraju, uvijek je plenio, kad ga vidiš odmah bi ga zagrlio. Nosio je leptir mašnu, imao je svoj instrument koji je lupao. Išao je od ćoška do ćoška, i u svakom ćošku je bio koncert. Svi su ga voljeli, svi su ga zvali ‘ajde, ajde’, tako da je on još tada bio poznat. Mi smo se tu po kraju družili, a moj i njegov prvi kontakt je bio u školskom dvorištu, oko neke tuče, ja sam ga odbranio, pa smo se zbližili i počeli kasnije da se družimo. On je oko četvrtog ili petog razreda otišao u Vaspitno popravni dom, ali ne zato što je pravio probleme, već zato što je bio prepušten ulici. Razvedeni roditelji, živio kod babe i djede, a takva je socijalna služba bila tada, čim ne ideš u školu, odmah te vode u dom. On je u tom domu i odrastao. Ovdje je nekada bio bilijarski sto, pa smo gledali na prozore kad ovi mangupi završe da uđemo, jer nismo smjeli da ulazimo kad su oni tu. Džej je tu uvijek bio sa nama, ali i oni su ga voljeli. Često im je pjevao, kad nije imao instrumente lupao je u oluke, a oni bi mu kupili čokoladice “Životinjsko carstvo” – istakao je on, piše Blic.
“Radio je sve protiv sebe”
– Radio je sve protiv sebe. Za druge je bio… Uvijek je oko sebe imao 20-30 ljudi, bio je jedan od najvećih kavaljera koje sam znao, to je non-stop, ručkovi. večere, zimovanja, ljetovanja. Znao je da zakupi hotel i pozove sve svoje prijatelje i drugove, koga god da sretne on ga pozove sa sobom. Prošli su mu milioni kroz ruke, a na kraju je završio u iznajmljenom stanu, i bukvalno je plaćao kiriju. To je njegova priča, takav je bio – rekao je on i nastavio:
– 1992. godine imao je taj koncert na Sajmu koji je kruna njegove karijere, a ako nije kruna, onda ga je stavilo u red tih rijetkih zvijezda, jer je bilo 15-20.000 ljudi napolju. Svi smo se čudili šta se dešava, jedan moj drug je došao iz Španije, tražio nas je i pitao se šta se dešava, gdje su svi ljudi. Rekli su mu da Džej drži koncert. On je prije samo 2-3 godine bio tu, nije znao da je tako brzo posao zvijezda. Tad sam ja pratio muziku, ali sada nema Sinana, nema Šabana, nema Džeja, pa ni ne slušam muziku. Ja sam smatrao i kao svoju obavezu da napravim film, mislim da je to zaslužio, jer neko ko je rođen u straćari u bijedi i siromaštvu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, mislim da zaslužuje da ima film. Njegova priča jeste filmska priča, američka priča. On je od malena, od favela otišao do zvijezda – poručio je Mića u emisiji ” Amidži šou”.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu