Trivićeva otkriva da je monografiju intenzivno pisala oko pola godine, ali da se suštinski istraživanjem ove tematike bavi više od jedne decenije.
– Rijetko sam zadovoljna urađenim, uvijek mislim da može bolje, ali i recenzenti su rekli svoje, te im se iskreno zahvaljujem što su svojim sugestijama ovaj rukopis učinili dodatno kvalitetnijim – napisala je Trivićeva na društvenim mrtežama.
Ona dodaje da je nepisano pravilo da se predgovor i uvod pišu obično na kraju.
Kada je završila predgovor, Trivićeva kaže da je razmišljala kome da posveti ovu knjigu.
– Napisala sam u posveti “svim mojim porodicama“, misleći i na porodicu iz koje sam potekla, i porodicu koju sam zasnovala zajedno sa Dejom, i na porodicu mog brata, porodice mojih drugih braće i sestara, tetke, strica… Na sve njih sam mislila jer svi su oni imali značajnu ulogu u mom cjelokupnom životnom odrastanju – otkriva Trivićeva.
Ona kaže da je isto jutro kada je napisala tu posvetu, još uvijek sa mišlju da li je pomalo čudna, naišao jedan gospodin iz Verića, Ljubomir i njegova supruga, koji su imali želju da je upoznaju.
– Pogotovo Ljubomir koji je taj dan došao u grad kod doktora pa je svratio kod mene, nadajući se da će me sresti i jako se obradovao kada se to i desilo. Pričali smo o svemu, o životu. Rekao mi je kako ima veliku porodicu, dva sina i kćerku, unučadi mislim šestoro i jedno praunuče. Još mi je rekao: “imam veliku porodicu, a i ti si mi kao član porodice, tako te mi u kući doživljavamo” – kaže Trivićeva.
Eto, dodaje ona, život je baš tako htio, da ta posveta bude s jedne strane malo čudna, a sa druge strane toliko tačna, lijepa, ispravna, iskonska….
– Кakav je i sam život. I čudan i lijep – poručuje Trivićeva.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu