Ishrana nam je ionako nezdrava i biće sve nekvalitetnija zbog cijena koje se ne zaustavljaju. Što je najgore, i dalje ćemo tako kuburiti u gradu umjesto da se okrenemo selu.
Samo su sporadični slučajevi, odnosno porodice koje su odlučile da obrađuju zemlju. Bar ne kupuju povrće u sezoni, a neki čak spreme i zimnicu od roda iz vlastite bašte.
A svako ima selo ili nekog na selu. Zbog čega onda samo kukamo kako je hrana skupa umjesto da je sebi proizvedemo, i to u kontrolisanim i zdravim uslovima?
Nema ’ljeba bez motike, kažu stari. I zaista je doslovno tako ako niste tajkun ili bezobrazno bogati političar koji ne pitaju za cijenu.
Sporadični slučajevi proizvodnje hrane za vlastite potrebe možda mogu da postanu neka vrsta pojave. Za tako nešto je potrebna inicijativa, ideja, projekat države ili tako nešto. U Srbiji ima super projekat: država otkupljuje na selima kuće sa zemljom i poklanja porodicama koje žele tu da žive i obrađuju zemlju.
Mi za početak možemo krenuti sa nekim sitnijim projektima. Na primjer, ljudima subvencionisati rasadni materijal za nekomercijalne potrebe na njihovom (napuštenom) imanju. Ili im ponuditi zemlju gdje mogu da uzgajaju povrće. Već je tako nešto bilo u Banjaluci – Gradska bašta.
Kad već dajemo toliko para na sve i svašta, može vala i za proizvodnju hrane poneki milion. Osim toga, građani će biti ispunjeniji, zadovoljniji, zdraviji, jer rad na otvorenom sve to podrazumijeva.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu