Otvoreno sam govorila o svom stanju i suprotstavljala se predrasudama okoline, koja često s nerazumevanjem gleda na ljude koji imaju problem s mentalnim zdravljem, kaže Katarina
Katarina Urošević (26) imala je samo 20 godina kada je prvi put osjetila simptome depresije, ali nije tome pridavala veći značaj. Mislila je: „Ovo je samo loš dan“.
Kada se loš dan pretvorio u loše nedjelje i mjesece – shvatila je ozbiljnost situacije i potražila stručnu pomoć. Od tog trenutka njen život ima manje tmurnih, a više lijepih i ispunjenih trenutaka.
– Suočila sam se s tim da bolujem od depresije na drugoj godini fakulteta. Isprva nisam bila svjesna da ono što mi se dešava – bezvoljnost, osjećaj besmisla i praznine, izolovanje od porodice i prijatelja, tuga koja nikako da prođe – ima svoje ime i da je to nešto što se može i mora da liječi – priča Katarina.
Danas kada se osvrne na period kada je sve počelo vjeruje da je okidač za depresiju najverovatnije bila promena okruženja jer se baš u to vrijeme iz Velike Plane, gde je rođena i odrasla, došla na studije u Beograd.
– Prelazak iz malog grada u veći, odvajanje od svega što mi je bilo poznato, poteškoće s privikavanjem na novine, uz kompleksnu porodičnu situaciju i to što sam visoko osetljiva – sigurno je doprinelo razvoju depresije koja je trajala godinama. Niko se ne probudi jednog jutra s nekim simptomom i shvati da je u depresiji. Te prve znake je najlakše otpisati samo kao loš dan. A onda se loš dan pretvori u lošu nedjelju, nedjelja se pretvori u mjesec, mjeseci u godine i tako se vrtimo u začaranom krugu, iz koga se vremenom sve teže izlazi.
Niko nije shvatao težinu mog problema – priča ova hrabra djevojka.
Još je teže, kaže, ako u tim momentima izastane podrška ljudi iz najbližeg okruženja, a njoj se baš to desilo – porodica i prijatelji shvatili su koliko joj je loše tek kada je završila u bolnici.
– Kad god bih pokušala da s nekim otvoreno porazgovaram o onome što me muči, najčešće to nije bilo prepoznato kao zdravstveni problem, pogotovo jer sam naizgled dobro funkcionisala, učila, dotjerivala se… Nisu mogli da povežu to o čemu sam im govorila sa slikom o meni kao jakoj, inteligentnoj mladoj ženi. A prava istina je da od depresije može oboliti bilo ko i da to što sam i dalje sposobna da se nasmejem s vremena na vreme ne znači da veći deo dana ne provodim u potpunom očaju.
Ko zna koliko bi dugo mrak u kome je Katarina živela trajao da po preporuci doktorke opšte prakse na Studentskoj poliklinici nije otišla kod psihijatra.
– Ubrzo sam zakazala pregled, a onda i počela sa seansama sa psihološkinjom, takođe na Poliklinici. Kasnije sam prešla na Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. U to vreme sam odlučila, uz konsultaciju sa doktorkom, da počnem da uzimam antidepresive.
“Moja borba i dalje traje”
Ponosna je na sebe jer je ostala istrajna pred nizom izazova tokom šest godina koliko se liječi. Više puta je zajedno s ljekarima menjala terapiju da bi dobila pravu kombinaciju lijekova, promenila je psihoterapeutkinju kada je osjetila da nema napretka.
– Otvoreno sam govorila o svom stanju i suprotstavljala se predrasudama okoline, koja često s nerazumevanjem gleda na probleme s mentalnim zdravljem. Razgovarala sam preko društvenih mreža i foruma s ljudima sličnim sebi koji su takođe uzimali antidepresive i posećivali psihoterapeuta. Moja borba još traje, svakodnevno prevazilazim lične granice. Nije lako, ali vrijedi truda jer to dugujem, prije svega, samoj sebi.
Najveću podršku našla je u svojoj psihoterapeutkinji, ali i u samoj sebi.
– Odnos s mojom psihoterapeutkinjom jedan je od najvažnijih i najdragocenijih u mom životu. A čvrst oslonac sam i ja sebi samoj.
Naučila sam da volim i razumem sebe – rekla je Katarina
Vremenom Katarina je naučila da sebi pruži ljubav i razumevanje i da ne zanemaruje lične potrebe.
– Ta samoljubav dolazi u mnogo različitih oblika, pa i kroz to da ponekad ostavimo sebe na miru, da sebe dodatno ne mučimo kada se osjećamo loše, već da to, za početak, prihvatimo. Da osluškujemo sebe i svoje unutrašnje oluje i da ih uvažimo. Da prihvatimo činjenicu da smo pogrešivi, da smo pravili gluposti, da nismo uvijek bili jaki, da smo okrnjeni raznim iskustvima, da imamo ožiljke kao posljedicu traumatičnih događanja i da smo i takvi dovoljno vrijedni svega dobrog. Možda smo baš zbog toga vrijedni, zbog svih tih pukotina. Kada iskusite najgore i budete na dnu, dobijete sposobnost da se radujete životu kao nikada prije, da primjećujete stvari koje drugi ne vide -priča katarina svoju priču.
Dodala je da ovo s čim živi nije njena slabost, već snaga.
“Želim da pomognem ljudim u sličnoj situaciji”
I pored borbe sa depresijom Katarina je uspjela da završi Filološki fakultet, planira da upiše master, a potom i doktorske studije. Aktivna je u raznim organizacijama, jedna od njih je i Centar za djevojke koji se bavi zaštitom žena od nasilja i trgovine ljudima, a planira i da završi obuku u Centru „Srce“za emotivnu podršku i prevenciju samoubistva i da pomaže ljudima u kriznim situacijama, piže Blic žena.
– Imam potrebu da pomažući drugima, pomognem i sebi. I želim da poručim svima – čim uočite prve znake depresije treba da se javite stručnjaku, čak iako u tom trenutku nemate podršku okoline, jer ako se problem zapusti posljedice su velike i kasnije se teže leče.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu