Ovi postupci vode u propast: Patrijarh Pavle upozorio šta najviše razara svaku porodicu

Patrijarh Pavle je kroz svoje pouke upozoravao na ljudske slabosti koje mogu da udalje i one koji se najviše vole. Dovoljna je jedna zamjerka koju niko ne želi da pređe, jedno „neću ja prvi“ i jedna rečenica izgovorena u bijesu, pa da najbliži ljudi počnu da žive jedni pored drugih kao stranci.

Ponos često razara porodicu više nego svađa

Sujeta umije da bude tiha, ali posljedice joj nisu male. Čovjek počne da razmišlja ko je kome šta rekao, ko je prvi pogriješio i ko sada treba da napravi prvi korak.

U porodici to lako preraste u začarani krug. Jedna ružna riječ povuče drugu, poslije nje dolazi ćutanje, a onda svako u sebi prevrće istu svađu iznova. Niko ne želi da popusti jer se plaši da će ispasti slabiji. A zapravo se tada gubi nešto mnogo važnije od rasprave – bliskost.

Najviše zaboli ono što kaže neko naš:

Od najbližih najviše očekujemo, pa zato njihove riječi umiju i najviše da zabole. Od brata očekujemo da nas razumije, od roditelja da budu uz nas, od djeteta zahvalnost, a od partnera da nas ne ostavi kada je teško.

Kada se ta očekivanja izjalove, lako nastaju ljutnja i razočaranje. Problem je što se jedna povreda često ne završava na jednom događaju. Ona se pamti, prepričava u glavi i izvlači svaki put kada dođe do nove svađe.

Tako jedna stara zamjerka počne da boji čitav odnos.

Jedno „neću ja prvi“ umije da traje godinama:

Porodice se rijetko udalje preko noći. Obično sve počne mnogo bezazlenije.

Neko ne pozove. Drugi to shvati kao uvredu. Onda ni on ne pozove. Treći čuje samo pola priče i zauzme stranu. I tako, malo po malo, nastane zid koji niko nije planirao da podigne.

Najgore je što često svi čekaju isto – da onaj drugi napravi prvi korak.

Takvo gomilanje sitnih zamjerki razara porodicu jer ono što je moglo da se riješi jednim razgovorom vremenom postane nešto preko čega više niko ne umije da pređe.

Patrijarh Pavle je kroz svoje pouke podsjećao na važnost praštanja i smirenja, jer čovjek koji godinama nosi uvredu u sebi na kraju više ne kažnjava samo onoga ko ga je povredio. Kažnjava i sebe.

Kad svako mora da bude u pravu:

Koliko je samo porodičnih svađa počelo zbog jedne sitnice, a završilo se nabrajanjem svega što se dogodilo u poslednjih deset godina?

U takvim raspravama više niko ne pokušava da reši problem. Važno je samo dokazati ko je kriv, ko je prvi počeo i ko je više puta pogriješio.

A kada oboje žele da pobjede, porodica zapravo gubi.

Potreba da u svakoj raspravi imamo poslednju reč može da razara porodicu malo po malo. Nije problem samo u jednoj svađi, već u tome što se svaki novi razgovor pretvara u nastavak starih obračuna.

Nekada je mnogo važnije spustiti ton nego dokazati poentu. I mnogo je vrijednije sačuvati odnos nego izgovoriti poslednju reč.

Ne moramo svi da mislimo isto:

Čak i ljudi koji su odrasli pod istim krovom mogu biti potpuno različiti. Jedan će živeti onako kako su ga roditelji učili, drugi će izabrati potpuno suprotan put.

Tu često nastaje novi problem – potreba da promijenimo onoga koga volimo.

Ali ljubav ne znači da moramo da imamo iste stavove, iste izbore i isti pogled na život. Možemo da se ne slažemo, a da se i dalje poštujemo.

Patrijarh Pavle je upravo u tome naglašavao značaj trpljenja, razumevanja i ljubavi prema drugome.

Najgora svađa je ona poslije koje niko više ne zove:

Nije svaka svađa kraj odnosa. Nekada je mnogo opasnija ona tišina koja dođe posle nje.

Kada ljudi prestanu da razgovaraju, svako počinje da pravi svoju verziju priče. Jedan misli da je drugi bezobrazan, drugi veruje da ga prvi prezire, a niko više ne pita šta se zapravo dogodilo.

Prođu godine, a onda jednog dana shvate koliko su vremena izgubili.

Najbliži ljudi tako postanu stranci, ne zato što su prestali da se vole, već zato što je ponos bio jači od jednog običnog razgovora. Godine ćutanja mogu da razaraju porodicu mnogo tiše nego velika svađa, ali posledice ostaju iste.

„Izvini“ nije poraz:

Nekada je potrebno samo priznati da smo pogrešili. Nekada jedan telefonski poziv može da uradi više nego godine ćutanja.

Reći „izvini“ ne znači da ste izgubili. Ne znači ni da druga osoba nije pogrešila. Znači samo da vam je odnos važniji od toga ko će poslednji spustiti loptu.

Isto važi i za oproštaj. Oprostiti ne znači zaboraviti šta se dogodilo, već odbiti da jednu staru povredu nosimo sa sobom do kraja života.

Porodica se ne čuva dokazivanjem:

Nije dovoljno samo reći da nekoga volimo. To se vidi po tome kako razgovaramo kada smo ljuti, da li umemo da saslušamo drugu stranu i da li možemo da priznamo sopstvenu grešku.

Ljubav bez poštovanja lako se zatrpa zamerkama. Bliskost bez razgovora polako nestaje. Ponos, kada mu se previše prostora ostavi, ume da uradi ono što nijedna velika svađa ne bi mogla.

Zato se porodica ne čuva tako što ćemo u svakoj raspravi dokazati da smo u pravu.

Čuva se tako što ćemo ponekad prvi pozvati. Tako što ćemo progutati jednu ružnu reč. Tako što ćemo reći „izvini“ čak i kada mislimo da nismo jedini krivi.

Jer neke porodice ne prestanu da se vole. Samo prestanu da razgovaraju. A kada se to dogodi, ponos i zameranje nastavljaju da razaraju porodicu i onda kada se više niko ni ne seća zbog čega je svađa počela.

Pitanje više nije ko je bio u pravu, prenosi Krstarica.