Ova rečenica mladog čovjeka totalno opisuje situaciju sa kojom se suočavaju oni poslodavci koji bi čestito da plate radnika, ali ne mogu da ga nađu.
Na jednoj strani su gazde koji bi da im radnici za mizeriju rade bez odmora, vikenda, prijave. Na drugoj su oni koji radnika „lampom traže“ i ne mogu da ga nađu ni pored prijave, redovne plate i osmočasovnog radnog vremena.
Oglas do oglasa
Vjerovatno nema naselja u kojem na nekoj trgovini ili ugostiteljskom objektu ne piše „potreban radnik“. I u oglasima ima ovakvih ponuda.
„Limaru potreban pomoćni radnik . Radi se na krovu i u radionici. Plata i uslovi po dogovoru“, „Posao automehaničara, radno vrijeme od 9 do 17 časova. Stalni radni odnos, mjesečna neto plata 1.000 do 1.500 maraka“, „Potreban vozač C i E kategorije. Oko 80 odsto se vozi BiH i oko 20 odsto Ex Jugoslavija. Zarada i uslovi u skladu sa vašim sposobnostima“, „Potreban radnik na auto-otpadu, plata 1.500 KM plus obrok“, „Potreban radnik za estrih, na mašini ili gleterista. Plata po dogovoru, fiksna, dnevnica ili na kvadrat. Mjesečna neto zarada 1.500 do 2.000 KM“, „Potreban radnik za rad u trgovini voća i povrća“…
Koliko je teško pronaći radnika koji želi da radi svjedoči priča Dejana Babića iz Banjaluke, koji je 1. oktobra morao da zatvori auto-praonicu. Nakon nešto više od godinu dana rada. Ne zato što nije imao posla; naprotiv. Već zato što nije mogao naći osobu koja bi radila osam sati za platu koja mjesečno nije bila manja od 1.200, 1.300 maraka. Radilo se o lokalnoj auto-praonici, gdje je bilo 10 do 15 pranja dnevno.
– Osam sati je bila smjena i nije bilo toliko puno posla, kao u nekim većim praonicama. Bilo je sve po zakonu, prijava, topli obrok, niko nije imao mjesečnu platu manju od 1.200, 1.300 maraka – priča on za Srpskainfo.
Malo rade, pa odu
Zbog dosta posla, ponekad su morali da odbijaju ljude, jer nisi mogli sve da stižu. Kaže da je ljeto nekako „izgurao“, da je bilo i studenata koji su dolazili da rade. Kada se krenule njihove obaveze, našao se u ozbiljnom problemu.
Imao je radnika koji je bio zaposlen, ali je otišao za Njemačku. Poslije toga nije mogao naći osobu koja bi radila za stalno. Zato je on, pored svog primarnog posla, uskakao kada god je trebalo. A trebalo je često.
– Kada bi neko došao na razgovor, glavno pitanje je bilo kako će biti isplaćeni. Meni je bilo svejedno. Tako se dešavalo da rade par dana, ja im isplatim, jer su tako tražili i oni se više ne pojave. Mogao je ovaj posao da opstane, bilo je prilike da se i proširi, ali, eto, morao sam da zatvorim – kaže on.
Malo im i 1.500 KM
Danas imamo situaciju da mnogi očajnički traže posao i ne mogu da ga nađu, a onda one koji „mole Boga“ da posao ne dobiju. Naš sagovornik iz jedne banjalučke firme priča kako su raspisali oglas za auto-limare, potražili su pomoć preko Zavoda za zapošljavanje. Dobili su spisak od šest, sedam imena i samo jedna od tih osoba javila se na oglas.
– Mi i dalje nemamo auto-limara, a neophodan nam je još jedan – kaže on Srpskainfo.
U još jednoj velikoj banjalučkoj firmi mjesecima imaju problem u poslovanju, jer ne mogu da pronađu skladištara. Radi se o poslu koji nije puno fizički težak. Jedna subota mjesečno je radna, plata prelazi 1.500 maraka, a obezbijeđen je ii kvalitetan obrok. Dešavalo im se da neko dođe, ali ubrzo ode u potrazi za poslom koji će im biti lakši.
Kasno shvatili grešku
A problem je naći radnika u svim branšama i nema one koja ima dovoljno zaposlenih. Treba naglasiti i da mnogi poslodavci preko „grbače“ radnika pokušavaju da zarade koju marku.
– U prethodnom periodu smo imali takvu politiku zapošljavanja i plaćanja koja je natjerala ljude, između ostalog, da odlaze i traže bolje uslove za život, bolje plate, socijalnu sigurnost. To je značilo odlazak u Sloveniju, pa na dalje – kaže za Srpskainfo Goran Savanović, predsjednik Sindikata trgovine i turizma RS i dodaje da je to teško sada ispraviti, ali da se čini da je jedan dio poslodavaca shvatio svoju grešku.
Istakao je da se ne ostaje samo bez radnika, ostajemo bez stanovnika, jer cijele porodice odoše.
– Nekada je muškarac išao, pa slao porodici novac. Sada svi odoše i niko se ne sekira oko toga. Prestaje taj patriotski odnos. Svi vole svoju državu, ali odoše tamo gdje im je sigurnije, bolje. To je sasvim logično – naglašava on.
Dodaje kako su plate u trgovini i dalje veoma male. U principu, plata trgovca je 700 maraka, plus dodatak na topli obrok, put, minuli rad i oni to sve računaju u platu.
– Mali broj njih ima minulog rada. Ono što dobiju za topli obrok, to pojedu. To se ne može računati u platu, to su naknade – naglašava on.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu