I to ne zbog kršenja radničkih prava, čega i dalje i te kako ima, nego zbog činjenice da je u državi sve manje radnika.
Za nepunu deceniju, iz BiH je otišlo oko 280.000 njenih građana, među kojima je najviše upravo radno sposobnih, obrazovanih i stručnih. Dakle, za manje od 10 godina ovu državu je napustilo taman toliko ljudi koliko je u RS trenutno zaposlenih.
Poslodavci kukaju da im trenutno nedostaje najmanje 30.000 radnika raznih profila, te da će u narednih pet godina morati da uvezu 150.000 stranih radnika, kako bi mogli da održe svoje poslove i preduzeća.
Nameće se pitanje da li je i šta moglo da bude urađeno pa da bar dio onih koji su pobjegli odavde ipak odluči da ostane.
Da se razumijemo, sa ovih prostora idu i oni koji imaju sigurne i dobro plaćene poslove, jer jednostavno više ne mogu da se guše u sistemu u kojem malo šta funkcioniše kako treba.
Međutim, svakako je daleko više onih koji su prelomili da više neće da rade za siću, za vikende i praznike, često i prekovremeno, što im, uglavnom, nikad nije plaćeno. Mnogi od njih su se, naravno, znali pobuniti zbog loših uslova u kojima rade, da bi im poslodavac rukom pokazao vrata, uz dobro poznatu i radničkoj klasi najomraženiju rečenicu – ako nećeš ti, ima ko će da radi…
E, kad više nisu mogli da istrpe prazne novčanike i puna usta poniženja i uvreda, radnici su počeli da pakuju kofere. A poslodavci su godinama govorili – pa, šta, one koji odu ima ko da zamijeni, ima u državi dosta nezaposlenih… Ipak, brzo dospješe u situaciju kad bukvalno nema ko da im održi posao, dok im ne dođu građani Indije, Gane, Nepala, Bangladeša…
Da ih nije sramota, rado bi naši poslodavci priznali da im nedostaju oni njihovi stari radnici koje bi, možda, sada i suvim zlatom platili, ali su ih u nepovrat izgubili. Sretan im 1. maj!
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu