Kao da je hiljadu evra neka para!
U posljednjih pet godina BiH je napustilo oko 5.000 profesionalnih vozača. Otišli su u Evropsku uniju, gdje zarađuju bar duplo više. Otišle su i medicinske sestre, keramičari, zidari, fabrički radnici…
A ipak, od 280.000 radnika u Srpskoj, njih 125.000, skoro polovina dakle, primaju plate od 600 KM ili manje. Minimalac. To je zvanično, „na banku“. Ima nešto i u koverti, ali to nigdje ne piše. Pa ako poslodavcu padne na pamet da radniku ne da „kovertu“ – ne mora. I nikom ništa.
Kad inspektor dođe u firmu, u kojoj svi redom, od direktora do portira imaju identične plate, recimo 600 KM, on pregleda papire i ustanovi da je – sve po zakonu.
Svašta je u ovoj zemlji po zakonu. Po zakonu, radnici imaju pravo na sindikalno organizovanje, ali su u stvarnosti sindikati devastirani. Zakon jačeg je jači od zakona.
Iz zakona je „protjerano“ kolektivno pregovaranje. Žalili se poslodavci da su kolektivni ugovori recidiv socijalizma, koji „opterećuje poslovanje“. Šta radnici ima da pregovaraju, njihovo je da ćute i rade!
Ali, gle čuda, u EU je kolektivno pregovaranje jedna od osnovnih poluga socijalne sigurnosti.
Nedavno je, izmjenama Zakona o radu RS, kolektivno pregovaranje „vraćeno iz mrtvih“. Ali, veliko je pitanje kako će ta priča završiti.
Mogu li se sindikati izboriti za pristojne plate i normalnije uslove rada ako su s druge strane pregovaračkog stola poslodavci i Vlada? Upravo oni koji su, čast izuzecima, rastjerali radničku klasu. Jer im se može.
Vlada je ubjedljivo najveći poslodavac u Republici Srpskoj. U javnom sektoru je zaposleno 55.000 činovnika, policajaca, učitelja, medicinara… Da ne spominjemo javna preduzeća i k'o fol privatne firme, koje su tenderskim čarolijama prikačene na budžet kao na infuziju.
Ono malo prave privrede, koja sve to nosi na leđima, zavisi od radnika. Jer, džaba kamioni, avioni, mašinerija, ako nema ko da radi!
U pitanju je, dakle, opstanak Republike Srpske, ali odistinski.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu