Par minuta kasnije, kad „patent“ zališe mešavinom jagnjećeg i svinjskog pretopa, i na njega vratiše odsečeni dio poklopac, nesvjesno se velikim slovima upisaše u gastronomsku istoriju Užica. Tako nastade komplet lepinja, ili lepinja sa sve, većini Era omiljeni specijalitet.
Vremenom komplet lepinja je postala neizostavni dio jelovnika većine restorana u Užicu i cijelom ovom kraju, zbog nje se u grad na Đetinji svraća. Mada, odstupanja u recepturi ima i uglavnom se odnosi na to da je gro ugostitelja i pekara peče „na struju“ i da je preliva jednom vrstom pretopa. Ovo se nekako i da istolerisati, ali ne i egzibicije pojedinih koji dodaju i režanj – dvije pršute. To nije, reći će Ere, komplet lepinja, to je sknavljenje tradicije.
Tamo gdje je i nastala, lepinja je ista kao i prije šest decenija, i dalje se peče u starinskoj zidanoj peći, i zato svi ovaj specijalitet poistovećuju sa najstarijom pekarom u gradu, jednom radnjom u naselju Megdan koja čuva uspomenu na stari zanatski kvart. Nije promenila ime, i dalje je „Šuljagina pekara“, mada njom gazduje Dragan Lazić koji nije u nikakvom srodstvu za pokojnim Radomirom Šuljagićem.
– Pekaru je poslije Prvog svjetskog rada otvorio Vlajko Čarapić, ali mu je banka zbog dugova zaplijenila radnju. Poslije Drugog svetskog rada opština je u pekaru uselila Radomira Šuljagića, Zlatiborca, koji je završio pekarski zanat. Nijedan od njegova dva sina pekara nije zanimala, otišli su drugim putevima – priča za „Blic“ Dragan Lazić koji nosi i nadimak po pekari – Šuljaga. Draganov otac Milan Lazić došao je 1953. na zanat u ovu pekaru. Do 1968. radio je kao majstor, sve dok mu Radomir Šuljagić nije ponudio da se uortače.
– Radili su zajedno do 1971. kada se Radomir zasitio posla, a kako njegovi sinovi nisu pridavali pekari on ju je ostavio mom ocu. Jedino što je tražio od njega je da radnji ne menja ime. Moj otac, kasnije i ja, nismo nijednog trenutka pomislili da pekaru drugačije nazovemo. Zvaće se „Šuljaginom“ dok njom bude gazdovao neko od mojih nasljednika – uvjerava Dragan Lazić.
U razradi poglavlja o nastanku komplet lepinje stoji da su Radomir Šuljagić i Milan Lazić posebno prodavali lepinje sa kajmakom, jajetom i pretopom. Sve do nekog dana kada je jedna mušterija, na pitanje „sa čim ćete lepinju“ nije tražila: „Sa sve“.
Gazda i njegov radnik suočiše se sa izazovom sa kojim ranije nisu, ali riješiše da udovolje kupcu. Što bi današnjim žargonom rečeno, napraviše „tri u jedan“.
– U staroj radnji peklo se svinjsko i jagnjeće pečenje, vekne hljeba od dva kilograma, orkugli hleb od kilogram, pogače i tek poneka komplet lepinja. Tek od sedamdesetih prošlog vijeka počinje ekspanzija komplet lepinja – priča Dragan Lazić.
Ne postoji pisano pravilo kako se jede komplet lepinja, tek u Šuljaginoj pekari se uz nju ne služi escajg. Užičani su navikli da prvo, uz jogurt, izgustiraju poklopac umačući ga rukama u jaje, kajmak i pretor, a tek poslije prelaze na ukusniji dio. Gosti sa strane grizu je kao pljeskavicu i po tome se lako da prepoznati ko nije iz Užica, piše Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu