U najkraćem, navela je da se ne slaže s tim što je Evropski sud prihvatio da razmatra apelaciju Slavena Kovačevića, iako prije toga nije iscrpio sve pravne lijekove u BiH.
Takođe, imala je brojne primjedbe na to što je sudska većina olako prihvatila status žrtve Kovačeviću, u pogledu njegovih žalbi na izborni sistem i Ustav BiH.
Kovačević nije sporio da ima pravo glasa. Međutim, žalio se na sastav Doma naroda i Predsjedništva BiH. On je naveo da je sastav tih organa ograničavao njegovo „pravo glasa“ za njih, jer odražava ustavne privilegije za kandidate koji su se izjasnili o pripadnosti jednom od tri „konstitutivna naroda“.
Sudija naglašava da je osnovni uslov za svaku predstavku pred Evropskim sudom da iscrpljeni svi domaći pravni lijekovi. U konkretnom slučaju, BiH je tvrdila da se podnosilac predstavke trebao žaliti Centralnoj izbornoj komisiji, a zatim je mogao uložiti žalbu Sudu BiH i na kraju se obratiti Ustavnom sudu.
– Međutim, podnosilac predstavke nije tražio nijedan od ovih pravnih lijekova, a da nije objasnio ovaj propust… Većina je odbacila preliminarni prigovor Vlade (prigovor BiH) u vezi sa predmetnim pritužbama. Međutim, oni su propustili da ispitaju da li bi ustavna žalba bila „očigledno uzaludna”: jednostavno su smatrali da u ovom slučaju „nije djelotvorna”… Ovim zaključkom, većina jednostavno transponuje sudsku praksu Ustavnog suda o „javnim funkcijama“ automatski u predmet o nečem drugom: pravu glasa… Nažalost, zaključak većine da je Ustavni sud BiH neefikasan za preispitivanje pritužbi podnosioca predstavke u vezi sa sastavom Doma naroda i njegovim pravom da glasa za Predsjedništvo ne samo da je teško pomiriti sa postojećim Sudom, nego sudska praksa u vezi sa ustavnom žalbom uopšte u BiH ima potencijal da destabilizuje Ustavni sud i demotiviše njegove sudije i sve one institucije koje obezbjeđuju njegovo funkcionisanje – navodi sutkinja iz Austrije.
Ona naglašava da se u slučaju Kovačević javlja još jedan problem prihvatljivosti, koji daleko prevazilazi situaciju u BiH i postavlja opšta pitanja o individualnom pristupu Sudu u Strazburu. Da bi tvrdio da je „žrtva“ prema članu 34. Konvencije, podnosilac predstavke mora biti „direktno pogođen“ spornom mjerom.
– Implicitno pozivajući se na biračko pravo podnosioca predstavke, većina vidi suštinu pritužbi u tome da ga je zakonodavni okvir primorao da glasa za nekoga ko ga „ne predstavlja“, da nije mogao da glasa za svoje kandidate i da stoga nije mogao „uticati“ na odluke dotičnog organa. Što se tiče Doma naroda, ova pritužba je dvojaka: odnosi se na „činjenicu“ da delegati „nisu direktno birani“ i da je „sastav“ bio zasnovan na kombinaciji „teritorijalni i etnički zahtevi”. Dok je pritužba na činjenicu posrednih izbora proglašena neprihvatljivom, većina je našla pritužbu „na sastav“ Doma naroda prihvatljivom po članu 1. Protokola br. 12. Time su, ne samo odbacili djelotvornost ustavne žalbe, već su i prihvatili primjenjivost člana 1. Protokola. br. 12 i status žrtve podnosioca predstavke. U tom pogledu, većina se jednostavno oslonila na poziciju podnosioca predstavke kao potencijalnog glasača – navodi sudija.
Prema njenom tumačenju, ovo objašnjenje ne može otkloniti sumnju u status žrtve podnosioca predstavke
– Mora se istaći da on ne može direktno birati delegate u Dom naroda BiH. Po Ustavu, on može birati samo kandidate za svoju kantonalnu skupštinu (pravo na koje se ne žali), klubovi ove potonje biraju delegate u Dom naroda Parlamenta Federacije, a Dom naroda Parlamenta Federacije BiH imenuje delegate u Domu naroda Parlamentarne skupštine BiH. Podnosilac predstavke stoga ima samo “dvostruko indirektno” pravo da glasa za Dom naroda BiH. Međutim, činjenica da su ovi izbori samo indirektni nije kao takva u suprotnosti sa Konvencijom. Indirektno, aplikant zaista može uticati na izbor kandidata: on ima neosporno pravo glasa na parlamentarnim izborima. Međutim, navodna ograničenja ovog prava on izvodi direktno iz ograničenja za kandidate, čije pravo da se kandiduju na izborima zavisi od njihove pripadnosti „konstitutivnom narodu“. Ostali kandidati – koje bi aplikant mogao preferirati zbog njihove nepovezanosti sa takvim narodom – su isključeni – navodi se u izdvojenom mišljenju.
Prema riječima sudije, ova vrsta pritužbi otvara opšta pitanja koja se tiču koncepta parlamentarne demokratije: Da li svaki birač sa aktivnim biračkim pravom takođe ima pravo „da bude zastupljen“ u nekom parlamentarnom tijelu, tim više ako to telo nije direktno birano?
Da li svaki birač u demokratiji ima pravo na stranku ili kandidata „po svom izboru“?
Da li ustavne odredbe koje regulišu pravo na izbore – i državno finansiranje političkih partija – moraju da obezbijede da svaki pojedinačni birač i/ili svaka grupa birača budu „zastupljeni“ u demokratskom tijelu?
Da li uslov o minimalnoj starosnoj dobi za kandidate direktno utiče na biračka prava mladih?
Da li ustavi koji ne predviđaju manjinske liste direktno utiču na biračka prava pripadnika manjina?
– Da sumiram: Iako su ova pitanja nova, važna i osetljiva, većina ih se nije bavila. Kao posljedica toga, prihvatanje statusa žrtve podnosioca predstavke u vezi sa njegovom pritužbom na “sastav Doma naroda” insinuira koncept bez presedana u kojem svaki birač ima individualno pravo na kandidate koji ga “predstavljaju”. Takvo tumačenje nalazi podršku u stavu 55. presude (u kojem se kaže da „svi segmenti društva treba da budu zastupljeni u Domu naroda”) i stavu 73. presude (koji vidi suštinu povrede u činjenici da je podnosilac predstavke „nije istinski zastupljen u kolektivnom Predsedništvu“). Takav koncept, međutim, na opštem nivou podrazumijeva da svi ustavni kriterijumi koji regulišu pravo da se kandiduju automatski ograničavaju i pravo glasa. Ovo takođe omogućava zaključak da države članice moraju preduzeti pozitivne mjere kako bi osigurale „zastupljenost“ svih društvenih, vjerskih, ekonomskih ili drugih grupa. Ovo ne samo da bi bilo u suprotnosti sa svim ustavnim konceptima koji jasno razlikuju aktivno biračko pravo i pasivno pravo da se kandiduje. To bi takođe promijenilo koncept parlamentarne, predstavničke demokratije kao takve: ovaj koncept nikada ne može – i nema namjeru da – garantuje da svaki birač pronađe kandidata „po svom izboru“ koji „ga ili nju predstavlja“. Može li tako dalekosežan zaključak zaista biti zasnovan na zabrani diskriminacije? – pita sudija.
Posebno je uvjerljiva njena argumentacija kada je riječ o Kovačevićevom pritužbom u vezi sa „ograničenjem prava glasa koje proizilazi iz sastava Predsjedništva Bosne i Hercegovine”.
– On je naveo da kandidati koji najbolje predstavljaju njegove političke stavove na predsjedničkim izborima 2022. godine nisu bili iz „pravog” entiteta i/ili „pravog” etničkog porekla. Istovremeno, poznato je da je podnosilac predstavke politički savjetnik jednog od tri člana sadašnjeg Predsjedništva (Željka Komšića, prim, aut.) Zašto ova osoba ne bi mogla biti kandidat po izboru podnosioca? Pitanje ostaje otvoreno – zaključuje Gabrijele Kučko – Štadlmajer.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu