„Volim te, ali ne želim brak“: Zašto žena odbija prosidbu iako voli svog partnera

Poslije tog „ne“ uglavnom dođe i kraj veze, bez obzira na svu ljubav koju ste osjećali prije toga. Zbog čega je „da“ toliko važno?

Volim te, ali ne želim da se udam

Možda zvuči nevjerovatno, ali veliki broj djevojaka ima baš taj strah od prosidbe, iako vole dečka sa kojim su u vezi, ali naredni korak koji vodi do matičara im baš i nije tako drag.

„Sve može, samo da ne vidim prsten na ruci…“

Nije „sramota“…

Zašto uopšte moramo da imamo papir koji tvrdi da smo mi sada zajedno? Kakvo je to „osiguranje“ i da li znači da se onda više nikada nećemo posvađati, a ni razvesti?

Mislim da trenutak u kojem sve postane zvanično i ozakonjeno automatski „ubija“ sve ostalo, pa, ako neko i planira da me zaprosi – molim vas, ne.

Situacija u kojoj dobijete to čuveno pitanje, volite tog dečka, ali ipak ne želite da se udate – uvijek se protumači pogrešno i vrlo brzo dođe do raskida. Druga strana bude uvrijeđena, možda je to i očekivano, misli da ga ne volite dovoljno, a šta je sa vama?

Niko se nije pitao da li postoji mogućnost da jednostavno ne želite taj trenutak stresa, ne želite hiljadu gostiju, formalnosti i papir koji osigurava da pola imovine stečene u braku ide vama.

Ako se volimo, zašto je bitno da li smo to i potpisali?

Institucija braka se i dalje doživljava kao neko osiguranje da sada partner više ne može da vam „pobjegne“, a ja mislim da baš tada kreću razni drugi problemi, prenosi b92.net.

Možda je problem baš u tome što se brak često predstavlja kao cilj, a ne kao izbor. Kao da postoji nevidljiv redoslijed koji svi moramo da ispoštujemo – veza, zajednički život, vjeridba, vjenčanje, djeca. I ako negdje zastaneš, odmah kreću pitanja: „A zašto nećeš?“, kao da odbijanje braka automatski znači odbijanje ljubavi.

A možda ne znači ništa od toga.

Možda samo znači da neko drugačije doživljava bliskost. Da mu sigurnost ne dolazi iz potpisa, već iz svakodnevnih odluka da ostane. Ne odlaze ljudi zato što nisu vjenčani, niti ostaju zato što jesu. Nekome je brak najljepši dokaz ljubavi i želje da zajedno grade život, i to je potpuno u redu.

Ali, isto tako, trebalo bi da bude u redu i ako neko ne osjeća potrebu za tim. Ljubav ne bi trebalo da ima samo jedan ispravan oblik.

I možda je pravo pitanje zapravo: zašto je nekome toliko teško da prihvati da „ne želim brak“ ne znači „ne želim tebe“?

Jer ako je odnos stvarno jak, možda bi trebalo da izdrži i odgovor koji nije onaj koji smo zamišljali.

Nije li strašno znati da ste se udali ili oženili samo zbog toga što je to tako moralo ili, još gore, zbog nade da ćete tako „smiriti“ partnera i uspjeti da ga vežete za sebe? Činjenica da vam treba papir, potvrda i zakon da biste bili sigurni u nekoga svakako je ono što ne želim da mi se dogodi. Rijetki su primjeri koji istinski osjećaju sreću, raduju se tom danu i zaista ga zaslužuju.

Danas mislim da je sve to izgubilo vrijednost…

Na kraju, možda nije poenta u tome da li ćemo jednog dana reći „da“ pred matičarem. Možda je mnogo važnije da svaki dan, bez obzira na papir, biramo jedno drugo.