- 6. 1990, 9.15
Fakultet dramskih umjetnosti, uži izbor, čas baleta… U crnoj majici, sa moje desne strane, momak crnačke “mikrofon” frizure, kaže: -Da li si nekada bio sa balerinom? Kad rade špagu, svašta mi padne na pamet-
- 11. 1990, 7.00
Spavao je kod mene u sobi kao ilegalac, budi se širom otvorenih očiju, nasmijan od uva do uva, pjeva Džejmsa Brauna. Napolju pada hladna kiša, ja sam mamuran. Takva buđenja su trajala narednih dvadeset sedam godina, kad god bismo prespavali pod istim krovom. (Da se razumijemo, mijenjao je izvođače pjesama).
- 9. 1994, 10.00
Salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta, utrčava, u ruci mu ključ, kaže: -Tvoj ortak igra glavnu ulogu i dobili smo garderobu (U toj su garderobi nastala mnoga kapitalna djela, ne samo iz oblasti pozorišta i umjetnosti…)
- 6. 1996, 23.50
Bio sam sa balerinom, nisam uspio da napravim špagu. Ali, znaš li šta sam uradio… i baš sam te se sjetio kad si me onomad pitao…
Kažeš: -Pa to je bio veličanstven trenutak, čim si se mene sjetio-
28.1.1999.
Rodio mu se Gavrilo, bolnica GAK, 23 i valjda 45.
Vrištimo ispod prozora, izlazi medicinska sestra: -Ko ste vi-
– Ja sam otac, kaže.
– Ja sam kum, kažem…
– Otac naprijed, kume, marš napolje!
Tad su mu pokazali neku ženu i neko dijete.
Kaže: -Ovo je, možda, moje dijete, a ovo sigurno nije moja žena …
Krstili smo Gavrila iste godine…
- 7. 1998, 23.40
Pitam: -Kume, sutra snimam, nemam pojma, objasni mi šta je kamera-
Kaže: Ti i ja pričamo o nečemu jako važnom, a tamo, sa strane, posmatra me djevojka u koju sam zaljubljen još od srednje… Ja pričam sa tobom iskreno, zanima me to što kažeš, ali njoj šaljem najljepši dio svog profila – to je kamera
Pitali su me neki mladi glumci, ko što sam i ja tebe, i isto sam im odgovorio i… nekima sam prećutao da si mi ti to rekao…
Kažeš: Nisam čak ni siguran da sam ja to smislio, ali, ko što vidiš, radi…
- 11. 2002, 08.30
Bili smo u lovu na fazane (ne pitaj kako)… Šipčimo po snijegu tri sata.
Kažeš: – Vidi, kume, kol’ki zec –
Kažem: – Većeg nisam vidio, al’ je ovo prilično – srndać –
-Nemoj nikom da kažeš – ti kažeš…
-Važi- … Proganjali su ga fazani narednih noći…
- 11. 2013, 22.35
Kažem: -Usamljen sam, kume, mnogo…-
Kažeš: “Konačno… Znaš li koliko sam ja već usamljen, na vrhu”. Upišasmo se od smijeha.
- 1. 2015, 07.05
Gledam svoju djecu kako se bude, širom otvorenih očiju, nešto pjevaju… Napolju je zaleđeno, djeca pjevaju…
– Znam još jednog koji tako pjeva -kažem.
- 5. 2017, 14.30
Bašta “Manježa”. Kaže: – Odbio sam film i seriju da bih igrao Hamleta. To nije dilema, to sam odlučio, ali ne znam da li ja to mogu da odigram –
Kažem: – Pa, malo treniraj, smanji pušenje, probaj više da spavaš i uzimaj što više tečnosti –
– Ne zajebavaj, ozbiljno te pitam – kaže…
– Pa ti si odlučio, ti si Hamlet – kažem.
- 12. 2017, 22.30
Zadimljeni kafe “Krojač”.
Kaže: -Bole me pluća –
Kažem: – Idemo u Urgentni, da ih snimimo –
Kaže: – Ne mogu sad, idemo posle Nove godine –
– Obećavaš – kažem.
- 1. 2018, 12.15
– Nije dobro, kume –
Kažem: – Kako-
– Imam rak –
- 6. 2018, 20.05
Jugoslovensko dramsko, garderoba 109… Krećem na scenu crn kao Otelo, kažem: – Vidimo se, kume –
- 11. 2018, 21.19
– Kume, imam generalnu u 10… pojma nemam… šta da radim –
Kažeš: -Rekao sam ti da ćeš biti sam –
Kažem: -Ha, hvala ti -… Vidimo se, Kume.
(Iz Monografije “Nebojša Glogovac, pripadajući dio nagrade Dobričin prsten”, autorke Tatjane Nježić – Izdavači; Udruženje dramskih umjetnika Srbije, “Vulkan” i Biblioteka grada)
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu