Prvo može biti znak sigurnosti u sebe, dok drugo ponekad krije nešto mnogo složenije uvjerenje da nije bezbjedno osloniti se na druge, tražiti pomoć ili pokazati ranjivost. Zato se sve češće spominje hiper-nezavisnost. Iako nije formalna psihijatrijska dijagnoza, termin se koristi da opiše obrazac ponašanja u kojem osoba preuzima gotovo sve obaveze na sebe, nerado traži pomoć i ima osećaj da će se sve raspasti ukoliko ona ne drži konce u svojim rukama. I na prvi pogled, hiper-nezavisnost može izgledati kao idealna osobina. Takva osoba je sposobna, organizovana, odgovorna i navikla da rješava probleme. Međutim, iza rečenice mogu sve sama ponekad se krije mnogo manje prijatna poruka: Ne smijem da zavisim ni od koga.
Šta je hiper-nezavisnost?
Hiper-nezavisnost označava potrebu da se gotovo sve rješava samostalno, čak i onda kada pomoć postoji i kada bi bila sasvim prirodna. Osoba koja je hiper-nezavisna može imati veliki problem da zamoli partnera da preuzme dio obaveza, da kolegi kaže da joj je potrebna pomoć ili da prihvati podršku prijatelja. Čak i kada je preopterećena, može nastaviti da govori da je sve u redu.
Važno je naglasiti da hiper-nezavisnost nije isto što i zdrava nezavisnost. Zdrava samostalnost podrazumijeva da znate da možete da se oslonite na sebe, ali i da umijete da se oslonite na druge kada je to potrebno. Hiper-nezavisnost, nasuprot tome, može da učini oslanjanje na druge neprijatnim, zastrašujućim ili čak neprihvatljivim.
Kada mogu sama više nije znak snage?
Problem nije u tome što žena umije sama da organizuje život. Problem nastaje kada joj je gotovo nemoguće da uradi drugačije. Ako vam je lakše da sami završite zadatak nego da nekome objasnite šta treba da uradi, ako pomoć doživljavate kao slabost ili dug koji ćete morati da vratite, ili ako imate osećaj da niko neće uraditi stvari dovoljno dobro osim vas – moguće je da samostalnost više nije samo izbor.
Hiper-nezavisnost se može manifestovati i kroz perfekcionizam. Umjesto da kažete možeš li ti ovo da preuzmeš?, radije ćete ostati budni do kasno i završiti sve sami. Umesto da priznate da ste iscrpljeni, nastavićete da funkcionišete kao da nije ništa. Na kratke staze to može djelovati kao efikasna strategija. Na duže, međutim, može dovesti do hroničnog preopterećenja.
Zašto nastaje hiper-nezavisnost?
Razlozi mogu biti različiti i ne postoji jedno objašnjenje koje važi za sve. Kod nekih ljudi, potreba da sve kontrolišu može biti povezana sa ranijim iskustvima u kojima nisu mogli da računaju na druge. Ako ste tokom odrastanja naučili da morate sami da rješavate probleme, da nema dovoljno podrške ili da pokazivanje potreba može dovesti do razočaranja, moguće je da ćete kasnije razviti snažnu potrebu za samostalnošću.
Ponekad se hiper-nezavisnost razvija i nakon iskustva u kojem je povjerenje bilo narušeno. Ako ste nekada zatražili pomoć i bili odbijeni, kritikovani ili razočarani, može postati lakše da zaključite: Najsigurnije je da se oslonim samo na sebe. Zato hiper-nezavisnost nije nužno samo pitanje karaktera. Ona može biti način na koji osoba pokušava da se zaštiti.
Hiper-nezavisnost na poslu
Radno okruženje je jedno od mjesta na kojem hiper-nezavisnost može izgledati kao velika prednost.
Osoba koja nikada ne kasni sa zadacima, ne žali se, rješava probleme i uvek je spremna da uskoči može vrlo brzo dobiti reputaciju pouzdane koleginice. Međutim, postoji zamka: kada ste poznati kao osoba koja može sve, ljudi mogu početi da očekuju da ćete zaista sve i uraditi. Tako se stvara začarani krug. Preuzimate više jer možete, drugi se sve više oslanjaju na vas, vi imate sve manje vremena, ali vam je istovremeno neprijatno da kažete da ne možete. Na kraju možete postati osoba kojoj se svi obraćaju – i osoba koja je najbliža sagorijevanju.
U partnerskim odnosima hiper-nezavisnost može biti posebno komplikovana
U vezi nije problem samo u tome ko će oprati sudove ili otići po namirnice. Mnogo važniji je osjećaj da ne morate sve da držite pod kontrolom.
Žena koja je navikla da sve radi sama može nesvjesno preuzeti i veliki dio psihičkog opterećenja – od planiranja obaveza i porodičnog rasporeda do organizovanja putovanja, računa, pregleda i svakodnevnih sitnica. Paradoks je u tome što hiper-nezavisna osoba može istovremeno željeti da partner više učestvuje, ali mu teško dozvoliti da stvari uradi na svoj način. Lakše mi je da sama tako postaje rečenica koja dugoročno održava upravo onu neravnotežu na koju se osoba žali.
Ne mora sve da bude urađeno na vaš način (niko nije ni potvrdio da je on najbolji)
Jedan od težih koraka za osobu koja pokazuje hiper-nezavisnost jeste prihvatanje činjenice da pomoć ne mora izgledati identično načinu na koji biste vi nešto uradili. Partner možda neće složiti veš onako kako biste vi. Koleginica možda neće napisati izvještaj baš vašim stilom. Prijatelj možda neće ponuditi savršeno rješenje. Ali ako je rezultat dovoljno dobar, možda nije neophodno da sve kontrolišete. Delegiranje nije odustajanje od odgovornosti. To je način da odgovornost podijelite sa drugima.
Ne treba mi niko može biti znak usamljenosti
Jedna od najvećih ironija hiper-nezavisnosti jeste to što osoba koja je navikla da bude snažna za sve druge može sama ostati bez podrške. Ako nikada ne kažete da vam je teško, drugi mogu pretpostaviti da vam pomoć nije potrebna. Ako nikada ne pokažete ranjivost, ljudi mogu imati utisak da ne želite bliskost. Ako uvek odbijate pomoć, moguće je da vremenom oko sebe napravite život u kojem zaista sve morate sami.
Zato hiper-nezavisnost ponekad može doprinijeti osjećaju usamljenosti. Bliskost podrazumijeva određeni stepen međuzavisnosti. To ne znači izgubiti sebe, već dozvoliti drugoj osobi da bude dio vašeg života i onda kada niste savršeno sposobni, organizovani i jaki.
Kako prepoznati hiper-nezavisnost?
Nekoliko pitanja može biti korisno za razmišljanje:
Da li vam je neprijatno kada vam neko ponudi pomoć?
Da li imate osjećaj da sve morate sami, jer će drugi razočarati?
Da li radije trpite nego da zamolite nekoga za podršku?
Da li vas pomisao na zavisnost od partnera plaši?
Da li vam je teško da delegirate čak i kada ste preopterećeni?
Da li pomoć doživljavate kao dug koji ćete jednog dana morati da vratite?
Ako ste na više pitanja odgovorili potvrdno, to ne znači da sa vama nešto nije u redu. Može biti samo signal da vrijedi razmisliti o tome zašto vam je toliko teško da se oslonite na druge.
Kako se osloboditi potrebe da sve radite sami?
Promjena ne mora da počne velikim koracima. Možete početi tako što ćete prihvatiti jednu malu ponudu za pomoć bez objašnjavanja i opravdavanja. Sledeći put kada vas partner pita da li može nešto da uradi, pokušajte da ne odgovorite automatski sa ne treba. Ako imate previše obaveza, delegirajte jednu od njih. Ako vam je potrebna podrška, pokušajte da je tražite direktno umjesto da čekate da neko primijeti koliko ste iscrpljeni.
Važno je i da naučite da razlikujete kontrolu od odgovornosti. Nije vaša odgovornost da sve bude urađeno upravo onako kako ste vi zamislili. A ako osjećaj da morate sve sami ozbiljno utiče na odnose, posao ili svakodnevno funkcionisanje, razgovor sa psihoterapeutom može biti koristan način da istražite odakle taj obrazac dolazi i kako možete da izgradite sigurniji odnos prema oslanjanju na druge.
Najveća snaga možda nije u tome da možete sve sami
Kultura koja slavi produktivnost često nagrađuje žene koje stižu sve. One rade, brinu o porodici, organizuju dom, grade karijeru, održavaju društveni život i pritom se trude da izgledaju kao da im ništa od toga nije teško. Ali sposobnost da sve iznesete sami nije isto što i obaveza da sve morate sami. Hiper-nezavisnost nas može ubediti da je traženje pomoći slabost, dok je u stvarnosti sposobnost da kažemo trebaš mi jedan od znakova emocionalne sigurnosti. Ne moramo izgubiti svoju samostalnost da bismo dozvolili drugima da budu tu za nas, prenosi lepotaizdravlje.rs .
Razmislite o tome da ponekad verzija rečenice mogu sve sama može da glasi i kao: Mogu sama, ali ne moram!
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.