Pametujemo o njihovoj štetnosti ili se, istinski, plašimo eventualnih i teoretskih posljedica vakcinacije, sve dok se ne pojavi neka epidemija, a ljudi počnu da umiru.
E, tada odziv vakcinaciji skoči, ali nikad u zadovoljavajućem obimu, i samo za aktuelnu zarazu, dok ostale viruse ne zarezujemo ni dva odsto.
A onda nas iz uspavanosti prenu smrtni slučajevi, čak i od posljedica sezonskog gripa, pa se sjetimo upozorenja stručnjaka da je vakcinacija najvažnija i najefikasnija mjera prevencije. Prilično kasno, kao i obično.
Tako je lane u Srpskoj potrošeno 15.000 doza besplatnih vakcina za osjetljive kategorije, te 1.600 doza za one koji se vakcinišu prema ličnom izboru. Da li ih nije zapala vakcina ili su, jednostavno, smatrali da je to ćorav posao, ali se od sedam žrtava koje je grip odnio ove godine pouzdano zna da tri preminule osobe nisu bile vakcinisane.
Takođe, kad se pojave morbili ne pričamo ni o čemu drugom nego o najstrašnijem scenariju ove bolesti, strahujući za svu djecu koja nisu primila vakcinu.
A kad epidemija prođe saberemo štetu i opet se ponašamo kao da je sve samo jedna urbana legenda. Nesvjesni da, zbog našeg bojkota vakcinacije, mnoge teške i strašne zaraze spremne vrebaju iz prikrajka, čekajući trenutak kada će se vratiti na ove prostore, i to na velika vrata.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu