Društvo

RADNICI U RIZIKU OD MODERNOG ROPSTVA Kuda nas može odvesti bezočna eksploatacija

Na poslu trpe mobing, psihičko i seksualno zlostavljanje, gazde ih tjeraju na iscrpljujući i neplaćeni prekovremeni rad, ali radnici se ne usuđuju da se pobune, jer kažu: „Nemam izbora, moram čuvati posao, hranim djecu, imam kredit“.

RADNICI U RIZIKU OD MODERNOG ROPSTVA Kuda nas može odvesti bezočna eksploatacija
FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ/RAS SRBIJA

Ovakve su priče nebrojeno puta mogli čuti sindiklaci, novinari, pa čak i pojedini narodni poslanici, pogotovo u malim opštinama u RS.

Istaknuto je to na nedavno održanoj radionici o sprečavanju trgovine ljudima u BiH, sa fokusom na radnu eksploataciju. Skup je organizovala Fondacija „Lara“ Bijeljina, u saradnji sa Savjetom Evrope i uz podršku EU. Poruka je bila jasna: rastuća eksploatacija radnika može ih odvesti u moderno ropstvo, u situaciju da im čak i život i goli opstanak zavise od sprege poslodavaca i drugih moćnika.

Učesnici debate su se, između ostalog, osvrnuli i na podatke i poruke iznesene na prvom „SI forumu“ o temi „Život žene radnice u RS“, koji je održan u martu, u organizaciji portala Srpskainfo.

Kako izgleda rizik od modernog ropstva u stvarnom životu svjedoči primjer jedne velike fabrike u malom mjestu u Srpskoj, u kojoj radnice moraju da dolaze na proslavu dana preduzeća, koji se slavi na gazdin rođendan.

Sve moraju na toj proslavi nositi majice s logom preduzeća i sa odštampanom gazdinom slikom. Ta obaveza im nije navedena u ugovoru o radu, ali one se ne smiju suprotstaviti, jer se boje otkaza, a nakon otkaza u toj fabrici ne bi mogle naći posao nigdje drugdje. Mnoge od tih radnica su samohrane majke ili žrtve nasilja u porodici, koje su do grla u kreditima – istaknuto je u uvodnom izlaganju.

Danko Ružičić, predsjednik granskog Sindikata tekstila, obuće i kože RS, rekao je da mu „nije poznato da u Srpskoj, u oblasti rada, ima trgovine ljudima i prisilnog rada“, ali je priznao da su radnici često zarobljeni okolnostima u kojima rade i žive. Situacija je, kaže, ozbiljna, svuda u privatnom sektoru, pogotovo u branši koju pokriva ovaj sidnikat, a koja zapošljava više od 12.000 radnika, mahom žena.

Foto: Goran Šurlan/RAS Srbija
Foto: Goran Šurlan/RAS Srbija

– Eksploatacija je izražena, a ono malo napretka koji smo postigli pod pritiskom odlaska radne snage u inostranstvo sada je, u doba korone, anuliran. Zbog katastrofalne ekonomske situacije mnogim radnicima vise otkazi nad glavom, a u takvoj situaciji oni nemaju izbora – kaže Ružičić za Srpskainfo.

Dodaje da je situacija pogoršana time što u privatnom sektoru nema potpisanih kolektivnih ugovora. Zakon o radu RS je, podsjeća, potpuno marginalizovao kolektivno pregovaranje i dao poslodavcima mogućnost da sami, pravilnicima o radu, određuju stepen radničkih prava. Uz to, tvrdi Ružičić, po principu „zakon, to sam ja“, mnogi poslodavci se ne pridržavaju čak ni onog što sami propišu, pa ni minimuma garantovanog zakonom.

Većina radnika, pogotovo ako nisu sindiklano organizovani, prepuštena je na milost poslodavcima, od kojih im zavisi da li će sutra imati parče hljeba za svoju djecu. U takvoj situaciji, kaže Ružičić, teško je sindikalno djelovati.

Foto: Goran Šurlan/RAS Srbija
Foto: Goran Šurlan/RAS Srbija

– Javna je tajna da mnogi poslodavci zabranjuju sindikalno organizovanje, iako je ono zakonom zagarantovano. Ako se neko i drzne i u preduzeću gdje radi osnuje sindikat, prođe kao bos kroz trnje. Često slijedi otkaz, a onda nesuđeni sindikalac, čak i ako je najbolji radnik, više nikad u svom gradu ili svojoj branši ne može dobiti posao, jer biva stigmatizovan kao „bundžija“ i “borac za radnička prava”, pa ga poslodavci odbijaju – objašnjava Ružičić.

Pročitajte još

Da je situacija jeziva i da su ljudi doslovno zarobljeni, pogotovo u malim opštinama, koje su u kandžama velikih poslodavaca, svjedoči i slučaj Milića. O tome je u više navrata pisala novinarka Milanka Kovačević, koja upozorava da ni Milićani ni drugi radnici i građani u RS i cijeloj BiH „nisu peko noći došli u takvu situaciju.“

– Ljudi su vremenom pristali da se odreknu slobode, čemu je, naravno, kumovalo i to što institucije, koje bi trebalo da štite građane, ne reaguju ni na najstrašnije ispade. Tako smo došli u situaciju da sudbina stanovnika čitave jedne opštine zavisi od psihičkog stanja lokalnog moćnika – kaže Kovačevićeva.

Ona objašnjava da u Milićima, već godinama, što je javno poznato, sve zavisi od čelnika Kompanije „Boksit“, preduzeća koje ne samo da ekspoatiše rudnik, nego se bavi i proizvodnjom jaja, prevozom, trgovinom… Sve što se dešava u Milićima pod njijovom je “kapom”.

– Dio plate radnici moraju da troše u Robnoj kući „Boksit“. To se promoviše kao opšti interes, iako je u pitanju privatno preduzeće. U Milićima imate i privatnu policiju, neku vrstu industrijske milicije; dešavalo se da oni dođu na vrata i odvedu čovjeka na poligraf, u takozvani  „Rajkov toranj“.  Ne sjećam se da su institucije na to ne reagovale – kaže Kovačevićeva.

Kao ilustaciju zarobljenosti navela je i slučaj jedne majke, koja je na Fejsbuk postavila „benigan status“, tipa, “zašto moram da kupujem baš u toj robnoj kući“, nakon čega je njeno dijete izbačeno iz kulturno-umjetničkog društva!

– Slučaj Milića nije jedini, ali jeste eklatantan, jer tamo smo imali slučajeva da ljudi dobiju batine ili da godinama budu bez posla samo zašto što su se usudili da javno iskažu sumnju ili nezadovoljstvo – kaže Kovačevićeva.

I mada se čini da izlaza nema, učesnici radionice Fondacije „Lara“ su poručili da put ka izlasku iz zarobljenosti postoji, ali da nije ni lak, ni jednostvan. Valja se, poručuju, uporno boriti i voditi masovnu kampanju za osnivanje sindikata, umrežavanje i edukaciju radnika i svih građana.

Radmila Žigić: Robovi i u inostranstvu

Zbog situacije u kojoj živimo već godinama, građani i građanke BiH, koji traže posao u inostranstvu, u velikom su riziku da budu izloženi eksploataciji, pa čak i trgovini ljudima, upozorila je izvršna direktorka „Lare“ Radmila Žigić.

Foto: Ustupljena fotografija
Foto: Ustupljena fotografija

– Obespravljenost se prihvata zdravo za gotovo i gubi se vjera da pojedinac može učiniti bilo šta da zaštiti svoja prava, a to je vrlo opasno. U takvoj situaciji, oni u inostranstvu mogu biti izloženi čak i radu na crno ili neplaćenom radu – poručuje Žigićeva.

Dodaje da su, kad je u pitanju trgovina ljudima, u posebnoj opasnosti rizične grupe, mladi iz disfunkcionalnih porodica, žrtve nasilja, bivša raseljena lica i etničke manjine, ali da je danas u BiH, zbog kompletnae situacije radničke klasa postala rizična grupa.