Nisu sve kučke iste

Odavno znamo da nisu svi psi isti.

Ali nekako, u našem jeziku, i kulturi, sve što ima veze sa psom nosi neku tugu, težinu, neku dozu dehumanizacije.

Gladan kao pas. Sudbina ti je kereća. Živi kao pas…

Ili si pas što se raspada od krpelja, vezan žicom za oronulu šupu.

Ili si skupi asesoar u ružičastom džemperu – poklon za dijete da se uklopi u elitistički estetski trend.

Nema sredine. Nema razumijevanja. Samo krajnosti, etikete i… „kučka“.

U svijetu pasa, posebno kod Srba, „kučka“ je rodna titula. Dobra majka. Nosilac linije. Stabilna ženka.

U našem narodu – sve suprotno.

Kučka je uvreda. Ili šala. Ili poniženje koje se maskira u nadimak.

“Uvalio ti je kučku”, kaže lik u šanku, da umanji vrijednost žene.

“Ona ti je kučka, zna šta hoće”, kažu za samostalnu, sposobnu ženu.

Ali istina ostaje: Nisu sve kučke iste.

Neke završe kod kontejnera, a neke u Royal tretmanu.

Kažu: „Nije pas za grad.“ Ali sve pse sa sela voze u grad. Tačnije, pod nadvožnjak. Do kontejnera.

Jer kučka „ne treba da se koti u dvorištu“. Ne daj Bože.

Lakše je dati 50 KM za haskija s Pika. Nek’ dijete ima. Za rođendan da se igra sa drugarima.

A kad to dijete ode kod bake, haski ide na oglas. Ili na ulicu. Ili kod mene.

Kažu: „Ti voliš pse, pa eto — mi ti donijeli.“

Jer znaju da ćeš ih nahraniti.

Njihov je sevap. Moj je nervni slom.

Pas ovdje nije član porodice. Nije biće s emocijom.

Pas ovdje ili „juri djecu“, ili se veže žicom, ili se „poklanja“ čim poraste.

Ili postane senzacija u medijima, jer je nekog “izgrizao”.

Danas se javno sažaljevamo, a privatno se užasavamo.

Poneseni trendom, danas nam je pas „bitan“.

Ali nam nije bilo bitno ovih trideset godina da uvedemo bonton i empatiju u škole, da odgojimo generacije emocionalno pismenih ljudi.

Nije nam bilo bitno ni da strategija mentalnog zdravlja postoji.

Da se frustracije liječe gdje treba, a ne na slabijima. Ovaj put, na životinjama.

A sistem? Sistem je uvijek negdje drugo.

Kad dođe inspekcija, pas je već „nestao“. Ili „nije naš“. Ili „svi to rade“.

Možda u eri sveopšte empatije nije popularno, ali hajde da pitamo:

– Šta ćemo sa štancerima koji jednu kuju pare bezbroj puta i prodaju štence u bescijenje, a kontrola legala postoji samo na papiru?

– Šta ćemo sa neodgovornim vlasnicima i izbacivanjem pasa kad shvate da je to ipak obaveza – držanjem na lancu od metar, na balkonu, izgladnjivanjem, nehigijenskim tretmanom?

– Šta ćemo sa načelnicima koji angažuju lovce da odstrijele nevlasničke pse, a nekad i vlasničke, po gradovima i opštinama – kako ne bi imali potrebu za azilom?

– Šta ćemo sa gradonačelnicima koji azile tretiraju kao poligon za sadističke porive, pa kad nema para – puste pse po gradu da budu problem drugih, ili ih jednostavno zaborave?

– Šta ćemo sa ljudima koji odsijecaju noge, ranjavaju, šutiraju, lome kosti, gase cigarete po psima?

– Šta ćemo sa lovcima i nevakcinisanim psima koji pokupe bjesnilo po šumi?

– Šta ćemo s veterinarima koje domaćin ganja puškom, jer hoće da vakciniše psa?

– Šta ćemo sa hordašima koji skupljaju pse i, pod krinkom pomoći i lične patologije, zarađuju?

Hoćemo li ikada pitati ko sve zarađuje na „štenetu za rođendan“?

Hoćemo li imati sistem koji zna da pas nije ni igračka, ni kazna, ni dodatak stilu?

I hoćemo li konačno prestati kupovati jeftine poene?

Jer, da se ne lažemo – pseći život danas žive i penzioneri, i ratni vojni invalidi, i samohrane majke, i kučke koje se usude da govore.

Ali jedno je sigurno: Nisu sve kučke iste.

Nisu ni svi psi.

A bogami – ni svi ljudi.

Doc. dr Sonja Stančić, psiholog

PS. Prema American Psychiatric Association (DSM-5 iz 2013), zlostavljanje životinja je oblik antisocijalnog ponašanja koje podrazumijeva namjerno nanošenje bola, patnje ili smrti životinjama. Često ukazuje na dublje probleme u razvoju empatije i može biti rani znak ozbiljnijih poremećaja ponašanja.

PSS. Prisutnost nasilničkog ponašanja prema životinjama indikator je i dječjeg psihopatološkog razvoja u brojnim dijagnostičkim materijalima kojima se služe psiholozi i psihijatri kao što su Međunarodna klasifikacija bolesti, Američka klasifikacija psihičkih poremećaja ili Child Behavior Check List. Postoji čak i dijagnostički instrument CAAI – Children and Animals (Cruelty to Animals) Assessment Inventory.