Brini o sebi kao da brineš šta će selo reći

Odavno nisam čula duhovitiju, ali i istinitiju poruku. Jer mi smo, čini mi se, generacija koja je odrasla uz jedno vrlo važno pitanje: „A šta će ljudi reći?“ Ne moraš ni znati ko su ti ljudi. Važno je da će nešto reći.

Ako obučeš nešto drugačije, neko će komentarisati. Ako promijeniš posao, neko će pitati šta ti je falilo. Ako se razvedeš, bićeš tema. Ako se ne razvedeš, opet ćeš biti tema. Ako odeš na psihoterapiju, neko će reći da si „poludio“. Ako ne odeš, a mjesecima ti nije dobro, reći će ti da se „sabereš“. Ako odmaraš, lijena si. Ako radiš previše, sama si kriva što si se toliko natovarila. Ako kažeš „ne“, sebična si. Ako kažeš „da“ na sve, pitaju se zašto dopuštaš da te svi iskorištavaju.

I tako čovjek vrlo lako provede pola života pokušavajući da donese odluku koja će zadovoljiti sve.

Problem je samo u tome što takva odluka uglavnom ne postoji.

U psihoterapiji često srećemo ljude koji su godinama učili da budu ono što se od njih očekuje. Dobra kćerka. Dobar sin. Dobra supruga. Dobra majka. Dobar radnik. Dobar prijatelj.Samo se negdje usput izgubilo pitanje: „A kako je meni u svemu tome?“

Naučili smo da budemo dostupni drugima, ali ne i sebi. Da razumijemo tuđe potrebe, ali da svoje odložimo. Da imamo razumijevanja za tuđe umore, probleme i granice, ali da svoje granice često doživljavamo kao nešto zbog čega treba da se izvinimo.

I onda dođe trenutak kada tijelo ili emocije kažu ono što mi dugo nismo smjeli.

Dosta.

Zato briga o sebi nije hir. Nije sebičnost. Nije dokaz da smo postali „moderni“ i da više nikoga ne poštujemo. Briga o sebi je sposobnost da prepoznamo svoje potrebe i da ih ne moramo uvijek žrtvovati samo zato da bi neko drugi bio zadovoljan.

Nekada je briga o sebi otići na psihoterapiju. Nekada je ugasiti telefon. Nekada je otići ranije kući. Nekada je reći „ne mogu“. Nekada je prestati objašnjavati zašto nešto ne želimo. A nekada je najhrabrija stvar koju možemo uraditi priznati sebi da smo umorni od života koji stalno pokušavamo učiniti prihvatljivim drugima.

Jer „selo“ je neobično biće.

Selo ima mišljenje o tome kako treba da živimo, kako treba da odgajamo djecu, s kim treba da budemo, kada treba da se udamo, kada treba da rodimo, gdje treba da radimo i koliko treba da zarađujemo. Selo zna čak i šta bismo trebali osjećati. Samo jedno često ne zna. Kako je nama kada se vrata zatvore i ostanemo sami sa sobom.

Zato mi je ovaj ceker zapravo postao mala psihološka lekcija. Ako smo već toliko dobro naučili da brinemo šta će selo reći, možda je vrijeme da naučimo da brinemo i šta ćemo mi reći.

Hoću li sebi reći da sam bila dobra prema sebi? Da sam postavila granicu kada je trebalo? Da sam otišla kada više nisam mogla? Da sam potražila pomoć kada mi je bila potrebna? Da sam birala život koji je imao smisla meni, a ne samo život koji je dobro izgledao drugima?

Jer ljudi će pričati. Uvijek su pričali. I vjerovatno će uvijek pričati. Ali kada se razgovor završi, kada se svjetla ugase i kada ostanemo sami sa svojim mislima, mi ostajemo sa svojim životom.

Zato bih ovu poruku sa cekera slobodno stavila i na ogledalo: Brini o sebi kao da brineš šta će selo reći. Samo što ovog puta neka „selo“ budeš ti.

I neka najvažnije pitanje ne bude: „Šta će ljudi reći? “Nego: „Šta ću ja reći sebi ako još jednom izaberem sve druge, a zaboravim sebe?“

Piše: Maja Savanović Zorić, psiholog i porodični psihoterapeut