I to nije sve. U igri su i famozne „duple kartice“: do pola puta šofer glumi da je neko drugi, od pola puta preuzima svoj identitet. I tako se, na prevaru, beskrajne zamorne ture „uguraju“ u zakonom dozvoljeni maksimum sati za volanom.
I onda se desi tragedija, kakvoj smo svjedočili nedavno u Trebinju. Premoreni vozač – veteran glavom je platio borbu za koru hljeba. I u smrt odveo i jednu putnicu.
Zašto autobuse voze penzioneri? Opet računica. Surovi kapitalizam na balkanski način.
Kad su vozači, prije skoro deceniju, tražili povećanje plata, osione gazde bi im obično odgovarale: „danas pod svakim kamenom možeš naći šofera, kome se ne sviđa, nek’ ide“.
I šoferi su ih poslušali. Masovno su otišli u Evropsku uniju.
Gazde u BiH, koji su nakupovali svu silu autobusa i kamiona, malo su kukali što im propade biznis, ali su se brzo prestrojili i pozapošljavali penzionere. Ko fol, na pola radnog vremena. Najjeftinija varijanta.
Profesionalni vozači iz BiH u Evropskoj uniji zarade pet puta više nego kod kuće, ali ipak nedovoljno za pristojan život na Zapadu. Da je taj posao plaćen kako dolikuje, kamione i autobuse bi po Evropi vozili Nijemci i Francuzi, a ne gastarbajteri.
Znači, kad doguraju do penzije, ostarjeli šoferi će se vratiti u domovinu. Da konačno žive pristojno, ako to bude moguće, i ako bude imao ko da ih liječi, da im proda hljeb u prodavnici i odveze smeće na deponiju.
Jer, u inostranstvo ne odlaze samo vozači nego i ljekari, medicinske sestre, trgovci, komunalni radnici, majstori…
Da se razumijemo, nisu umorni šoferi i „duple kartice“ domaći specijalitet. Ima toga i u EU. Najčešće na takvu ujdurmu, mada ne bi morali, pristaju vozači iz BiH i Srbije. Naprosto, istrenirani su da rade do iznemoglosti i da gazdi ne smiju reći NE, čak ni kad je u pitanju radna dozvola i glava na ramenima.
Ima li rješenja za ovaj jad i čemer? Možda i ima, ali nije ni lako ni jednostavno. Za početak, ne vjerujte narodnim poslovicama. Ćutanje nije zlato.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu